Black Lord

17

PROŠLOST

Abilejn

negde u Teksasu

Još uvek nisam uspela da čujem njegovo ime, čak ni u nekom šapatu, krišom izgovorenom. Počela sam da se pitam da li ovde neko uopšte zna kako se on zove. A možda su i znali, ali nisu smeli da ga izgovore naglas. Ponekad se samo pojavi u salonu, a da niko ne primeti kada je ušao. 

A ponekad kada se pojavi na vratima, svi razgovori na trenutak stanu, a ruke koje bacaju karte zastanu u vazduhu. Kao da se i vazduh raziđe kada se on pojavi.

Kada god mogu posmatram ga sa sprata, odakle imam savršen pogled na njega gde god da se kreće. Imam savršen pogled na deo šanka u ćošku gde uvek sedi.  A sedi uvek sam, i uvek je leđima okrenut zidu, tako da ima pogled na ceo prostor salona. Kao što sam ranije primetila, nikad ne spušta gard i uvek je na oprezu.

Nisam samo to primetila. On je visok, širokih ramena. Uglavnom obučen u crno, dok mu šešir baca senku preko očiju. Tek ponekad uspem da vidim njegove oči, kada malo podigne glavu. I vidim ta dva crna ponora, u kojima nema ništa blago. Ta dva poora koja su verovatno videla veoma malo lepih stvari.

Nisam videla da sa nekim priča, sem sa šerifom Morganom, koji povremeno sedne pored njega. Izmene međusobno par rečenica. I to je to. Nisam čula da se smeje, ni da psuje. 

I ne pije kao ostali. Tu jednu čašu viskija koju naruči od šankera, polako pije.

A kada sedi tako i kada pije viski, kao da mu se pogled negde izgubi i gleda negde u daljinu. Kao da misli o nečem što je izgubio i da je mu tada - kada je to izgubio nestao ceo svet. Kao da je vazda u nekoj potrazi za tim i luta tražeći to. 

Ide, dolazi, nestaje, vraća se.

Nekad... Ponekad zamislim da ja budem deo te njegove potrage. Poželim da mogu da siđem niz stepenice, sednem pored njega i da mu kažem da je sve u redu. Da ne mora više da luta. Da ostane. 

Naravno nikad se ne usudim da to uradim. Ko sam ja ta takvom čoveku predložim tako nešto? Zaljubljena devojčura.

Ljudi šapuću o njemu. Neko kaže da je ubica, neko da je plaćenik. Načula sam da je neko rekao da je begunac i da je svojim očima video da je ubio tri čoveka na granici sa Meksikom, a da nije ni trepnuo. Ja sam znala da ništa od toga nije istina, jer zašto bi onda šerif Morgan sedeo sa njim, da je ubica.

Dok oni šapuću, on nestane. Onda ga nema po dva-tri ili četiri dana. Jednostavno nestane. Tih oći kada njega nema, ja ne spavam,  jer se pitam gde je. Pitam se šta radi, da li je usamljen u toj svojoj tišini, kao što sam i ja u svojoj?

A onda, prođe par dana, i on se opet pojavi. Njegov korak, njegov poged, iako nije namenjen meni, sve razbudi u mom telu. 

Nema devojke koja radi ovde, sem mene, a da nije pokušala na neki način da ga zavede ili da izvuče neku emociju iz njega. Jedna je čak išla do toga da ga je zagrlila i sela mu u krilo. On ju je smo uhvatio za ruke i rekao "Ne diraj me", a onda je ustao i otišao.

On bira koju sa kojom će biti. To je bila poruka. 

I izabrao je...

Jedno veče, u tami moje sobe razmišljala sam o njemu. Pokušala sam za zamislim kako izgleda kada se nasmeje. Kako zvuči njegov smeh. Po prvi put u svom jadnom životu sam zamišljala kako me neko ljubi. Kako me on ljubi. Telo mi je gorelo, zamišljajući njegov pogled na meni. Bila sam uzbuđena, po prvi put u životu.

Kasno tu noć, Lola me je probudila. Upala je u sobu, čupava, razdrljenog ogrtača i stropoštala se na krevet. Nosila je na sebi onaj miris. Onaj miris, kada se muškarac i žena valjaju u krevetu.

"Oh Bože..." prošaputala je.

"Jesi li dobro, Lolo?"

"Ah... Meri... Više nego dobro...." bilo mi je čudno kada je to izgovorila. Obično nije bila pričljiva nakon sastanaka sa muškarcima. Nisam ništa rekla.

"Bila sam sa njim, Meri. ostale devojke će biti ljubomorne. Ni jedna nije uspela da ga uhvati" rekla je opčinjeno, a ja sam se ukočila. Bože molim te samo da nije on, samo da nije on

"Onaj tajanstveni, Zove se Blek... O Meri, tako je dobar..."

Moje srce je puklo u milion delova tada. Okrenula sam se na drugu stranu, izgovarajući tiho "mhm" praveći se da spavam. Nisam zaspala tu noć. 

To što mi je srce bilo slomljeno, u narednim danima me nije sprečilo da ga špijuniram i gledam.  Još uvek sam bila zaluđena njim. Noći su mi bile najteže. Jer, izabrao je Lolu. Bilo bi mi lakše da je bio da drugom svaku noć. 

Svaku noć Lola bi došla, uzdišući i pričajući o njemu... A ja sam se pravila da spavam.

Uprkos tome... oprostila bi mu sve.

Oprostila bi mu i Lolu. Bih. Toliko sam bila zaslepljena njime.

"Nadam se da ću uspeti da odem odavde uskoro...
Možda nam se putevi nekad i ukrste..."

* * * * *