Black Lord

15

PROŠLOST

Abilejn

negde u Teksasu

Delila sam sobu sa Lolom, zabavljačicom iz salona. Bila je otprilike mojih godina, pa nas je tetka zbog toga smestila zajedno. Budući da sam bila zadužena za čišćenje, trudila sam se da ostanem neprimetna i trudila se da me muškarci ne zagledaju. Hvala Bogu, ova odrpana i prljava  sluškinja im nije bila zanimljiva.  Ali... moja tetka je primećivala sve.

Devojke koje su radile kod nje su legale sa muškarcima. Znala sam to jer sam nebrojeno puta čistila njihove sobe. Pronalazila sam svašta, čak i one dodatke što su muškarci koristili. Oni što se prave od jagnjećih creva. Lola mi je kasnije objasnila čemu to služi. Bila sam zaprepašćena. 

Lutala sam po salonu, slušajući razne stvari - i one koje sam trebala čuti i one koje nisam. Ali sam ćutala, morala sam biti potpuno nema. Od malena sam naučila da je bolje ćutati. Molila sam Boga da me pogleda, da mi da neku priliku da pobegnem, jer je situacija postajala nepodnošljiva. 

Prisetila sam se Vilijamovih reči; možda sam ipak trebala prihvatiti njegovu ponudu. Sledeći put kad ga sretnem nasamo, upitaću ga kako je tačno mislio da mi pomogne. Jer, bojala sam se trenutka kada tetka bude rekla, a reći će, da moram da se pridružim drugim devojkama. Da radim kao posluga pijanim gostima... Da ih zabavljam na pozornici... Da ležem sa njima... stresla sam se od te pomisli.

Nisam mogla više da stavljam jastuk na glavu da ne bi slušala Lolino stenjanje, kada dovede nekog u našu sobu, jer su sve druge sobe zauzete.

Nije se to često dešavalo, ali dešavalo se. Tada sam bila prestravljena. Skupila bih se skroz uza zid i pokrila preko glave. Nisam smela da se pomeram, da ne bi privlačila pažnju.

Lola mi se ujutro uvek izvinjavala zbog toga. Znam da bi joj bilo žao što me izlaže tome, ali takođe znam da se mnogo više plašila moje tetke da bi odbila mušteriju.

Jednog dana sam slučajno prosula kantu sa prljavom vodom na nogu šerifovog zamenika. Skočio je, a zatim se besno okomio na mene, vikao je kako sam glupa i nesposobna. Nije mu bilo jasno zašto me gazdarica drži tu da radim, rekao je. Niko nije znao da mi je ona tetka i morala sam da ćutim o tome. To mi je ona posebno napomenula, odosno zapretila.

Kada sam pokušala da se opravdam, da mu kažem kako je on ustvari kriv zato što je naleteo na mene jer nije gledao kuda hoda,  zamenik se razjario.

Krenuo je rukom na mene, hteo je da me udari. Skupila sam se preplašena, stavila ruke na glavu da se odbranim, isčekujući okrutni udarac.  Ali taj udarac nikad nije došao. Oko nas se spustila tišina. Kada sam pogledala iznad sebe, videla sam zaprepašćeno lice zamenika šerifa. Njegovu ruku je držao neko.

"Ne udaraj je bez razloga"  rekao je dubok glas. Nisam videla ko je to, jer je stojao iza mene.

"Ko si ti da meni govoriš šta da radim!? Ja sam vlast u ovom gradu!" povikao je zamenik.

Od dodira na ramenu koji sam osetila, prošli su me trnci kroz celo telo. Taj neko koji je stojao iza mene mi se obratio, u isto vreme i nežno i ošto "Pokupi to. Idi. Odmah."

Nisam čekala ni sekunde, zgrabila sam kofu i krpu i pobegla, ne gledajući ko me je spasio. Potrčala sam uz stepenište i sakrila se u ćošak. Ali... znatiželja je preovladala. Provirila sam dole i videla zamenika kako stoji pred tim visokim čovekom, širokih pleća. Nisam čula šta su pričali, iako je ceo salon utihnuo. Ali par sekundi kasnije, zamenik je seo, očigledno iznerviran, pri tome otresajući nogavicu na koju sam prolila vodu.

Stranac se izgubio negde u gužvi.

"Ko je to?" prošaputala sam, pitajući sama sebe "Ko je čovek koji me je spasio?"

Gledala sam po zadimljenom salonu tražeći mog spasitelja. Napokon sam ga ugledala. Bio je za šankom. Čekao je svoje piće. Skinuo je svoj šešir i stavio ga pored sebe.

Stojao je uzvišen, ponosan. Kao da je čitav sve njegov. Stava opreznog, kao da uvek očekuje neku opasnost. Niko od muškaraca nije smeo ni da pogleda u njegovom pravcu. Samo je šerif Maršal došao do njega, započinjući razgovor i pokazujući glavom na svog zamenika. 

Pogled na lice mog spasitelja, poterao je moje srce u galop.

* * * * *