Black Lord

14

Nakon onog jutra i odlaska šerifa, stvari između Rouz i mene su postale još napetije. Ustvari, prilično sam siguran da me je izbegavala. Kada bih je video u blizini, nestala bi pre nego što bih uspeo da joj se obratim. Mada je istina, da ne bih znao ni kako da započnem razgovor.

Rešio sam da malo sredim misli i da napravim manju štalu za mog konja iza svoje kuće. Morao sam da radim nešto što bi mi okupiralo misli i ruke. U gradu sa našao čoveka koji bii mi doneo deo materijala, a video sam i neke stare daske iza Rouzine štale.

Odlučio sam da je pitam za te daske i da to napravim tako da nema gde da pobegne, što bi obično radila kada bi me videla. Presreo sam je dok se vraćala iz grada, stao ispred njenog konja i uhvatio ga za uzde. Gledali smo jedno drugo u tišini, bez reči. Video sam po njenom stavu da ne želi da razgovara, ali to me nije sprečilo da je pitam.

„Rouz," nekako sam progovorio „Video sam neke daske koje stoje iza tvoje štale. Ako ti ne trebaju, ja bi ih uzeo?"

Gledala me par trenutaka. „Šta će ti?"

„Hteo sam... da napravim manju štalu. Za svog konja. Trebalo bi mi još malo dasaka, a vidim da one stoje. Ako ti ne trebaju, uzeo bi ih?"

Rouz me je posmatrala kao da vaga svaku moju reč. Kao da od nje tražim tražim nešto više od malo materijala za štalu.  Obične jebene daske. „Može. Uzmi ih," rekla je. Čim je to rekla, okrenula se i pošla ka kući. Hteo sam da je zadržim, bar ovako blizu sebe, ali sam rešio da je možda bolje da ćutim. Samo sam klimnuo i pustio je.

Nakon tog susreta, Rouz još uvek nije pričala samnom. Sve što sam mogao je da je pratim pogledom. Sve me je bolelo za njom, i pri pomisli na osećaj njenog tela koje je priljubljeno uz moje i mekoće njenih usana uz moje. Znao sam samo jednu stvar, da je stvarno završila samnom ne bi mi svakodnevno slala Vajata sa hranom. Mali je to donosio, doručak, ručak i večeru, a osim toga počeo je i da mi pomaže oko radova na štali.

Nije baš bio jak da nešto potegne, mada je hteo, ali uvek je bio pri ruci da mi doda nešto sitno, da ja ne bih gubio vreme da silazim sa merdevina, pa da se opet penjem. I bio je neverovatno radoznao, samo je nešto zapitkivao. Šta ja to sad radim, zašto baš to radim, kakvo je to sad drvo, a onda bi odjednom okrenuo temu i pitao o konjima. U početku me je to pomalo nerviralo, ali kako je vreme prolazio, nekako sam navikao na njegovo prisustvo.

Njemu ništa nije promicalo. Negde u toku rada sam shvatio da u njemu ima nešto što je meni nedostajalo kao detetu. Nisam mogao da se lažem, bilo mi je drago da je tu pored mene.

„Striče Blek, jel' ti praviš štalu za jednog konja ili za dva?"

„Za jednog konja, mali" odgovorio sam mu pokušavajući da zvučim ozbiljno, jer sam znao da je nešto smislio. Pogledao sam u njega, a lice mu je bilo ozbiljno.

„Za jednog? A šta ćeš raditi ako kupiš još jednog konja?" namrštio se malo.

Prekinuo sam sa radom na trenutak i pogledao ga. Uhvatio sam sebe kako ga proučavam. Mali nije ličio na mog brata. Ustvari, imao je vrlo malo Rouzinih crta lica. I to me je zbunjivalo — na koga onda liči? Ta misao nikako nije htela da me napusti. Još čudnije je što sam prema tom dečaku osećao neku dublju vezu. Imao sam osećaj kao da je deo mene, iako to nije imalo nikakvog smisla.
Odmahnuo sam glavom i pomislio  da je to verovatno zbog toga  što je on jedino što mi je ostalo od brata.

„Ako kupim još jednog konja, onda ću morati da napravim veću štalu" rekao sam napokon. Mislio sam da će biti zadovoljan mojim odgovorom. Ali samo na trenutak.

„Hmm... Onda će ti trebati još ovih dasaka. Gde ćeš naći još dasaka, striče?" pogledao je oko sebe iskreno zabrinut. Uspravio se i prekrstio ruke.