Black Lord

8

Nisam znao da li da odem na tu večeru. Nisam bio siguran hoću li moći da budem smiren dok je Rouz blizu mene. Nisam znao hoću li moći da budem spokojan dok sam u Vajatovoj kući, a imam pogrešne misli u vezi njegove žene. 

Izašao sam iz kuće i seo na konja. Odlučio sam da obiđem ranč malo i da razbistrim glavu. Konj je polako kaskao a ja sam gledao okolo sećajući se detinjstva, ako se to moglo zvati detinjstvo. Drvo na koje sam se često penjao sada je bilo staro i trulo. Sišao sam sa konja i stao pored njega. Našao sam mesto na kome sam, kao mali urezao svoje ime. Sećam se tog dana kao da je juče bio.

Po ko zna koji put sam dobio batina od osobe koja mi je bila otac. Bio sam tako besan, da sam ukrao nož iz kuhinje i obećao sebi da neću više dopustiti da on spusti ruku na mene. Sa tim nožem sam urezao svoje ime ovde, kao podsetnik. Nož sam držao ispod slamarice na kojoj sam spavao. Od tog dana sam mirniji legao uveče u krevet, ubeđen da me više ne može povrediti. Kako sam se samo prevario. Par noći nakon toga me je izbacio iz kreveta, gurnuo na zid, tako da sam udario glavom i onesvestio se. Majka je zapomagala i plakala a on je pretresao slamaricu. Ne znam kako je saznao za nož, ali našao ga je.

"Šta si hteo da uradiš sa ovim, kopile malo!?" kezio se "Hteo si da me ubiješ? A, govno malo!" Vikao je dok mu je pljuvačka izlazila iz usta. Bio je pijan. U stvari, to je bilo njegovo normalno stanje. Ne sećam se da sam ga nekad video treznog. 

Moje misli je prekinuo neki prigušen zvuk koji je dolazio sa moje desne strane, gde se nalazi potok. Zatim sam i čuo rzanje konja. Pitao sam se šta bi to moglo biti. Uzeo sam uzde mog konja i tiho krenuo ka potoku. Kako sam bio sve bliže tako je žamor i lupa postajala sve jača. Ostavio sam konja i prešao još desetak metara do velike stene, a zatim sam provirio. Dva čoveka, su čučala pored potoka. Jedan od njih je ustao i tada sam malo bolje video -oni su ispirali zlato! U mom potoku!

- Ovo je pravo bogatstvo - čuo sam kako jedan od njih govori.

- Nećemo reći da smo pronašli ovoliko, ostavićemo malo i za nas - drugi je odgovorio smejući se.

- Da - otegao je prvi - Uvek sami radimo, meni leđa mi otpadoše! Ali ovo vredi čitavo bogatstvo! Nije ni čudo što je hteo da jebe udovicu! Ahahhaha...

Njihov smeh mi je odzvanjao u glavi, dok mi je do uma došlo ko je taj "on" o kome su govorili! To je samo mogao da bude onaj ljigavac koji je danas spopadao Rouz u gradu. Možda... A možda je i neko drugi? Bože, koliko li ih je bilo!? Koliko se njih udvaralo njoj svo ovo vreme!? Da li je sa nekim od njih legla!? Sama je sve ove godine, ima svoje potrebe... Ne, ne, ne... Pao mi je mrak na oči i uhvatio sam se za revolver te polako izašao iz skloništa koje mi je stena pravila.

- Što ste našli - našli ste! - viknuo sam a oni su se okrenuli ka meni izvlačeći pištolje.

- Nalazite se na tuđem posedu! - rekao sam i u tom momentu je jedan od njih zapucao. Bacio sam se na stranu pored nekog debla koje je tu ležalo i uzvratio paljbu. Počeli su da trče u pravcu konja, a ja sam ustao i potrčao za njima, pokušavajući da ne izvrnem nogu na kamenje pored potoka. Bilo mi je teško da gledam gde ću stati i da pucam u isto vreme. Video sam da se jedan od njih već popeo na konja i uperio pištolj i mene. Pripremio sam se ponovo za skok na stranu kada sam čuo pucanj i osetio bol u desnoj ruci. Pao sam dole, slušajući topot njihovih konja. Pobegli su, dođavola. 

Pocepao sam rukav košulje koju sam nosio i zavio ranu na ruci, te obišao svog konja da vidim da nije pobegao od pucnjeva, mada je on već navikao na njih. Popeo sam se na njega i odlučio da obiđem okolinu potoka, da vidim da li ima još neke opasnosti i da li su eventualno ostavili nešto za sobom sem alata, a što bi mi pomoglo da  tačno utvrdim za koga su radili ili ko su oni. Kada nisam pronašao nikakve tragove, jer je bilo teško pratiti ih preko kamenja, a očigledno je i da su se razdvojili, krenuo sam oko brda nazad ka kući.

Pitao sam se da li Rouz zna šta se dešava na našem potoku i ako zna zašto je to dođavola dopustila!?

Na uskoj stazi koju su verovatno napravili kojoti ili neke druge životinje naišao sam na malo žuto kuče. Sišao sam sa konja i uzeo ga u ruku

- Odakle si se ti stvorio? - pitao sam ga i video da je prljavo i izgladnelo - Gde ti  je mama? - pogledao sam oko sebe. Pažnju mi je privukao roj mušica koje su se sjatile iza jednog žbuna, te sam samo bacio pogled. Nije bilo sumnje, to je bila njegova majka i ona definitivno nije bila u stanju da brine o njemu.

- Idemo- nekako sam se sa bolom i sa njim u rukama popeo na konja i krenuo kući.

- Treba nam kupanje, zar ne? Obojici. Znam kome ću te dati. Siguran sam da će te on čuvati i paziti, ali moraš da mi obećaš da ćeš i ti njega paziti. Važi? - govorio sam kučetu koje i dalje cvililo u mojim rukama.

"Izgleda da ću ipak ići na tu večeru" - pomislio sam.

Kada sam napokon dojahao do kuće i otimario konja, ušao sam unutra sa namerom da operem sebe i kuče. Na brzinu sam založio vatru a zatim stavio malo vode da se greje. Ja sam se oprao sa ne baš tako toplom vodom, previo ruku. Nije bilo strašno, hvala Bogu, metak me je samo okrznuo. Kuče je prestalo da cvili jer sam mu dao malo hleba potopljenog u vodu, ali ne previše jer je bilo baš izgladnelo. Nisam znao šta bi mu drugo dao, bilo je malo, verovatno naviknuto tek na majčino mleko.

- Polako prijatelju, udavićeš se - rekao sam mu dok sam gledao kako halapljivo guta.

Kada sam ga malo okupao i doveo u red, posušio sam ga onom iscepanom košuljom. Svakako ću je baciti.

- E pa... dobar posao sam uradio, zar ne?... Sad ličiš na psa, a ne na malog pacova. 

Navukao sam košulju i opasač, jer nigde bez pištolja ne idem i uputio se ka Rouzinoj i Vajatovoj kući. Stao sam ispred vrata, držeći usnulo  kuče u rukama i nisam znao šta da radim. Da pokucam? Odjednom sam ja, Blek Lord, izgubio hrabrost i odlučio da se vratim nazad.

"Jebeš večeru" pomislio sam. Taman kad sam hteo da se okrenem, vrata su se otvorila a na njima je bila Rouz. Njena kosa je bila puštena, a obrazi crveni.

"Da li su njoj obrazi uvek takvi ili samo u kad sam ja blizu?" - blesavo sam pomislio.

- Uđi, videla sam kroz prozor da dolaziš - rekla je.

Polako sam, sa dozom straha, zakoračio u tu kuću, u kojoj sam kao mali preživljavao pakao. Ali kada sam ušao, video sam da ništa u njoj nije onako kako je bilo. Kuhinja nije gde je bila, vrata su izmeštena, nešto je pregrađeno. Ne, to nije bila kuća iz mojih nekadašnjih noćnih mora.

- A šta je to? - veseo Rouzin glas me je prenuo dok sam ja razmišljao.

****