Black Lord

18

Veče je dolazilo brzo, a Rouz je spavala pored mene sklupčana. Njeno toplo golo telo je bilo uz moje. Svestan sam bio da treba da ustanem uskoro i da krenem po malog, ali nisam imao volje  da prekidam ovaj naš trenutak. Ovaj dodir, mekoću i mir u kojoj smo se nalazili. Njeno telo za kojim sam žudio, sada je bilo tu pored mene na dohvat ruke i nisam želeo da odem.

Lagano je pomerila prste na mojim prsima dok je spavala. Bilo je nečeg u tom njenom dodiru, nečeg što me je istovremeno grejalo i peklo.

Više od deset godina sam lutao po zemlji, bežeći od svega, ali ovde, pored nje, osećao sam se zaista kao kod kuće. Na tren sam pomislio na ono što smo podelili pre par sati. Na njene ruke na mom telu, na njene poljupce. Na njen uzdah kada sam uronio u njenu vrelinu...

Nisam znao kako ćemo i šta ćemo dalje. Nije mi bilo bitno šta misle ljudi. Uzdahnuo sam tiho i polako ustao iz kreveta. Ma koliko želeo da ostanem pored nje, morao sam da odem  do grada po malog. Rouz se samo malo pomakla i navukla tanak prekrivač preko svog golog ramena. Gledajući u tu lepotu koju sam imao, uzeo sam pocepanu košulju sa poda i seo na kraj kreveta. Lagano sam prešao rukom preko njene kose i šapnuo "Rouz..."

Malo se pomakla i pogledala me je još pospanim očima.

"Rouz... Moram da idem po Vajata" reko sam tiho. Nije ništa rekla, samo je klimnula.

"Doćićemo možda malo kasnije. Moram da pričam sa Parkerom, pa ću ga ostaviti kod Klare. Važi?"

Opet je klimnula, i dalje ćuteći. Ta tišina koja je dolazila od nje je bilagora  od svih reči koje sam očekivao. Možda se pokajala. Ne bih ti mogao da podnesem.  Nisam mogao da izdržim, sagnuo sam se i nežno je poljubio u čelo. Zadržao sam dah i upitao "Rouz... Jesi li zažalila?"

Ona me je pogledala, očiju potpuno budnih. Nisam disao dok tih par trenurtaka dok nije prošaputala - "Nisam".

Zažmurio sam od olakšanja, a kandža koja je stiskala moje srce je nestala. 

"Idem. Kada se vratim večeras, pričaćemo" rekao sam i ustao znajući da ako ostanem još malo, neću moći da se odvojim od nje.

Izašao sam i krenuo ka svojoj kući da zamenim košulju. Išao sam napred i svaki korak koji me je vodio dalje od nje, bio mi je sve gori. Nisam mogao da je izbacim iz glave i da je želim kada je nisam imao - a posle ovog popodneva, to će biti jednostavno nemoguće.

Zastao sam na tremu svoje kuće, gde sam došao da uzmem novu košulju i još jednom pogledao  prema njenim prozorima.

***

Kada sam stigao u grad, pred crkvu, bilo je kasno popodne.  Sjahao sa sa konja i krenuo u potragu za Velečasnim i Vajatom, koje sam pronašao u dvorištu. Mali je bio veseo kao i uvek i brbljao je o pilićima, dok su meni misli bile na drugoj strani grada.

Velečasni mi je stavio ruku na rame pre nogo što sam se sagnuo da podignem Vajata na konja. "Čekam te, Blek" rekao je ozbiljno.

"Ostaviću malog kod Klare, pa dolazim. Rouz je sama na ranču, ne želim dugo da se zadržavam" odgovorio sam dajući mu do znanja da nisam nameravao da slušam njegove dugačke monologe.

Pre nego što sam se i ja popeo na konja, velečasni se obratio Vajatu "Umalo ne zaboravih!" iz unutrašnjeg dzepa njegove odore, izvukao je malu, pohabanu crnu knjižicu, najverovatnije Bibliju i pružio mu je.

"Čuvaj je, Vajate," rekao je. "U njoj je zapisano mnogo važnih i pametih stvari. Zapamtio si šta smo se dogovorili danas?" 

Pogledao sam u Vajata koji je sedeo na konju i video kako se blago namrštio i ozbiljno klimnuo glavom. Razmenili su neki čudan pogled. Izgledalo je kao da imaju neku tajnu, a koju ne žele nikom da kažu. Nešto što je samo između njih dvojice. Nisam hteo da se mešam u njihov odnos. Popeo sam se na konja, iza Vajata koji je čvrsto držao Bibliju u rukama.