Black Lord

2

Pre dva dana sam ostavio Bilija u Bransonu i polako sam jahao ka Teksasu i gradiću gde sam odrastao.
Išao sam na to mesto koje sam godinama izbegavao.
Trudio sam se da izbegavam gradove koji su mi bili usput, jer tip kao ja, hteo ne hteo odmah privuče nekog ludog revolveraša željnog dokazivanja.

Neko bi me i prepoznao, a onda bi nastala gužva. Blek Lord je bilo poznato ime na Divljem Zapadu. Uglavnom su me ljudi izbegavali, ali je bilo i onih koji žele kavgu. Mislili su da će postati poznati ako ubiju čuvenog Blek Lorda. Zato sam izbegavao gužvu kada god bi mogao. Bio sam samotnjak, kao i Bili. Nas dvojica smo funkcionisali tako. Jedno što nas je držalo zajedno je to da uhvatimo nekog kome je glava ucenjena i da ga predamo vlastima.

Kada bi sabrao naše zajedničko vreme, svih ovih godina, više smo proveli u ćutanju. Iako smo bili zajedno - bili smo samotnjaci. Pričali bi samo kada bi planirali kako nekog da uhvatimo.

Kad sam već bio pred ulazom Stone Ouk, zastao sam dvoumeći se da li da prvo odem na ranč ili da se osvežim u salonu. Odlučio sam se za salon. Ljudi su me pogledavali ispod oka kada sam na konju ujahao u grad. Zaustavio sam se ispred salona i zavezao konja za gredu. 

Kada sam ušao u zadimljenu prostoriju, žamor je utihnuo i svi su pogledali ka meni. Bože kako sam to mrzeo. Mrzeo sam te procenjivačke poglede.

Laganim korakom sam se uputio ka šanku, gde je stariji čovek brisao čaše i gledao me ispod oka.

- Dobar dan!

- Dobar dan, stranče - odgovorio je gledajući negde oko sebe ispod šanka. Valjda je gledao da li mu je oružje pri ruci.

- Hmm... Mogu li dobiti jedan viski?

- Ne želimo gužvu ovde - pogledao me je direktno i ja sam ga prepoznao, uprkos borama koje su mu bile na licu.

- Neću praviti gužvu, Bak ne brini...

Kad je čuo svoje ime, ukočio se i spustio čašu na sto, a zatim me pažljivije pogledao

- Kako znaš moje ime?

- Znam. Ne sećaš me se Bak?

- Ne. Ko si ti? - postao je oprezan, a ljudi koju se kartali za stolovima iza mojih leđa su sa pažnjom slušali, čini mi se, jer su i dalje bili tihi.

- Znao si kome psuješ majku kada sam ti u salon pustio mačku kojoj sam zavezao lonče za rep?

Bak me je pažljivo posmatrao a nakon par trenutaka mu se formirao ogroman osmeh na licu

- Neka sam proklet! Nisam te prepoznao dečko! Blek McLordes!

- Glavom i bradom.

- Ti si živ, dečko! - nagnuo se preko šanka udarajući rukom u rame. To je to. Iza mene se ponovo čuo žamor, ljudi su i dalje verovali u Bakovu procenu.

- Kao što vidiš! A sad, mogu li dobiti taj viski?

- Kako da ne! Na račun kuće, stiže! - rekao je i dohvatio flašu, te mi sipao poprilično "vatrene vode" u čašu.

- Pa dobro - naslonio se na šank - Gde si ti? Nismo čuli ništa o tebi, koliko? Desetak godina? Gde si bio?

- Tu i tamo, Bak, tu i tamo...

- Pričljiv kao i uvek - nasmejao se.

- Šta te dovodi ovamo? Jesi li u prolazu?

- Ne. Ostajem.

- E pa to mi je drago da čujem, dečko! I ja ću popiti jednu u to ime! -  sipao je i sebi jedan viski i krenuo da nazdravi sa mnom - Drago mi je...

- Bak - čuo sam neki ženski glas iza sebe ali se nisam okretao - Šta sam ja tebi rekla!? Nema viskija dok radiš!