Black Lord

11

Noć je već uveliko pala kad sam stigao do ranča. Moje misli su bile konfuzne i pune onoga što sam saznao od Baka. To saznanje da mi Baset nije otac, da sam verovatno kopile, rođeno u laži, u sramoti... Izjedalo me je. Sada shvatam da me je on zbog toga prezirao i tukao. Bolelo me je to što se majci desilo, nisam znao na koji način i koji je razlog mog dolaska na svet... Možda ni ona nije kriva. Znam da me ona, jadna, fizički i nije mogla zaštititi od nasilnog oca. Pitao sam se takođe, ko je moj pravi otac... Pitanja su mi se rojila u glavi koja, a ona je počela polako da me boli. 

Ali nekako, više od svega toga mislio na Rouz. Pomisao da je na ranču, možda sa nekim drugim, bolela me je me je više od svega. Više nego bilo koji udarac koji mi je Baset ikada zadao kada sam bio dete. Sve što sam želeo je da je vidim, da budem siguran da je na ranču, i da je na sigurnom. Najvažnije od svega mi je bilo - da je Rouz sama. 

Kada sam stigao na ranč, prvo sam obišao njenu kuću. Unutra nije bilo nikoga, bar ja unutra nisam vide4o mnikakve pokrete, a ni glasove. Bilo je tiho i mračno. Odšunjao sam se do štale, i bacio pogled na boksove sa konjima. Jedan konj je mirno spavao u boksu, dok je drugi boks bio prazan. Nastavio sam pravo i video da je dvokolica bila iza štale.

-Rouz... Gde si to otišla, dođavola? - prošaptao sam.

Skrivajući se u senkama, vratio sam se u štalu. Odlučio sam da sačekam unutra. Da sačekam njen ili njihov povratak. Seo sam na balu sena pored vrata u senku i nstiskao pištolj u ruci. U grudima sam osećao pritisak koji se stvorio od besa i ljubomore.

Pitao sam se gde je? Sa kim je? Zašto nije kod kuće? Bio sam ljut na nju, i na tog nekog imaginarnog neznanca koji je možda u njenom životu, a koji ju je možda zadržao. I koji verovatno misli da je zaslužuje. 

 To "možda" me je izjedalo, ali više od svega bio sam ljut na sebe, jer mi je toliko stalo do nje pa sam dopustio da me to izjeda i nervira. 

Izgubio sam pojam o vremenu, možda je prošla i čitava večnost, nakon što je tišinu prekinuo neki udaljen zvuk. Pažljivo sam oslušnuo i shvatio sam da čujem topot konjskih kopita. Prvirio sam kroz vrata i na mesečini video samo samo senku, siluetu jahača. Kad je stigao bliže, jahač je usporio, i polako je jahao do štale. Jahao je sigurno, kao da zna teren. 

Sjahao s konja i polako ga povukao u štalu, pri tom ne primećujući mene u senci. Dobro sam ga osmotrio dok je prolazop pored mene, lik je bio mršav, uskih ramena, nosio je tamnu odeću i šeši na glavi. Pitao sam se - ko je on? Šta radi ovde? Možda je razbojnik ili neki uljez...Kako je momak ušao dublje u štalu, primetio sam nešto drugačije u njegovom držanju. Kretao se graciozno, kao da... Srce je počelo da mi galopira kada sam shvatio. 

- Rouz? - upitao sam tiho.Ona se brzo okrenula se prema meni, video sam da su joj oči bljesnule u polutami kad je ugledala mene kako držim pištolj uperen prema njoj. Naprotiv, Rouz nije izgledala uplađeno. Izgledala je kao da me je u neku ruku očekivala. 

- Gde si bila? I zašto si pobogu tako obučena? Šta izvodiš, Rouz? - pitao sam je besno, dok sam spuštao pištolj.

- Mislim da se to tebe ne tiče - odbrusila je i krenula napolje. Nisam mogao da je pustim da ode bez objašnjenja ove sulude situacije, pa sam je uhvatio je za ruku okrenuo ka sebi. 

-Gde si bila? Jesi li bila s nekim? - nisam mogao za zadržim ljubomoru u glasu. Ona me je pogledala i mogao sam da se zakunem da sam u njenim očima na trenutak bljesnula povređenost, ali ona je ipak ostala hladna i suzdržana.

-To tebe ne interesuje, Blek.Koliko ja znam, nisi mi muž, i nemaš pravo da znaš gde idem. Stegao sam vilicu, ali nisam povukao ruku. 

- Ipak te neću ustiti da odeš bez odgovora, Rouz.Rouz je uzdahnula, a onda otrgla svoju ruku. -Upadaš ovde potežeš pištolj na mene, vičeš, pretiš? Došao si ovde pre par dana i već misliš da možeš da naređuješ! Šta misliš da si?- podbočila se i gledala u mene. Bila je besna.

- Rouz, znaš da nije tako. Ja samo...Pogledala me, ovaj put s izmešanim osećanjima u očima. 

- Ne, Blek, mislim da ti uopšte ne znaš šta ja znam.

-Nisam znao da si to ti! - viknuo sam - Mislio sam da je neki čovek, pobogu nosiš pantalone!

Tek tada mi je došlo u glavu da da je celu pogledam. Video sam par žena u pantalonama, ali ni jednoj nisu stojale ovako kao njoj. Grlile su njene noge, koje su tek sada došle do izražaja. Mogao sam da vidim njenu celu figuru, onako kako nisam mogao kada je nosila suknju. Sve o čemu sam tog momenta mislio je kako bi izgledalo da kleknem ispred nje i da svlačim tu tkaninu niz njene noge.

-Ne gledaj me tako! - rekla je, manje besno.

- Kako?

-Tako. Kao da... - zastala je a glas joj je zadrhtao - Kao da nikada nisi video ženu u pantalonama.

- Video sam, ali ni je jednoj nisu stajale kao tebi. Na tebi stoje savršeno - prišao sam joj na dva koraka, a ona je ustuknula. Grudi su počele ubrzano da joj se dižu. Čini mi se da je vazduh oko nas postao teži. A ja sam se gušio od potrebe. Da je dodirnem, da je skinem, da je poljubim... Nisam razmišljao normalno, ona mi je to radila. Nisam trebao da osećam ovo prema njoj... prema Vajatovoj ženi. Mada je i sam taj razlog visio o taknom koncu, koncu koji je svakog momenta pretio da pukne i sve ovo pretvori u sranje epskih razmera. Koraknuo sam polako i pažljivo prema njoj.Samo sam je gledao, ne znajući da li da je privučem ka sebi ili da pustim sve što osećam prema njoj da nestane u vazduhu.Prišao sam joj malo bliže, skoro dovoljno blizu da mi njen dah dotakne kožu, i obuhvatio joj bradu, prisilivši je da me pogleda u oči.

- Zašto ne možeš da mi kažeš gde si bila?- upitao sam, malo tišim glasom. Ali ne i malo opasnijim. Rouz se namrštila i pokušala da mi se otrgne iz ruke. 

- Molim te... - prošaputala je dok je kršila prste.

- Šta? - napravio sam još jedan korak ka njoj i video kako su joj se obrazi zarumeneli.- Šta Rouz? Šta me moliš? - prišao sam joj sasvim blizu i prstom podigao njenu bradu, gledajući u oči.

- Osetiš se na viski, molim te idi, ne mogu ovo ponovo... 

- Nisam pijan Rouz... - prošaputao sam tako blizu njenim usnama, dok mi se ruka spuštala na njen kuk.

- Molim te, pusti me... - skoro da je zajecala. Reči su joj me pogodile kao sečivo noža, ali nisam je pustio. Tišina je ispunila prostor između nas. Osetio sam sam da drhće, osetio sam i njen dah na svom obrazu. Prstima sam nežno dotakao njeno lice, i učinilo mi se da napetost u njenom telu malo popušta. Njene usne su bile tako blizu mojim, i ja sam znao da bi dovoljan bio samo još pokret, jedan delić sekunde, da pređem granicu. Istu onu koju za koju sam sebi obećao da neću prelaziti. Ali ona je iznenada istrgnula ruku i povukla se, teško dišući.

- Idi, Blek - prošaptala je, povlačeći se unazad prema vratima kuće - Nisam ono što ti misliš.

 Osetio sam se kao da mi je udarila šamar. U grudima mi je bilo teško dok sam je gledao kako odlazi.

- Možda nisi ono što mislim, Rouz McLord... - odgovorio sam mraku, gledajući je kako nestaje u mraku - ali si svakako ono što želim.

Gledao sam kako ulazi u kuću, ostavljajući me samog sa mojim demonima. 

Znao sam da nikad neću moći da je posmatram ravnodušno.Nisam hteo da pođem za njom. Jer da sam pošao, znam kako bi nas dvoje završili. Naterao sam svoje noge da stoje u mestu, iako je srce htelo da ide za njom. 

Bio sam toliko opijen njenom blizinom da nisam primetio šta mi je rekla...

*****