Black Lord

3

- Tako mi je žao... - kukala je Viktorija - nisam znala...
Otrgnuo sam ruku od nje, dok je pokušavala da izvadi komade stakla iz mog dlana.
-  Ostavi me...
-  ... zaista nisam ...
-  Veronika, lepo ti je rekao da ga ostaviš - rekao je Bak, gurkajući je dalje od njega.
-  ... znala da je tvoj brat, stvarno!
Uhvatio sam je za ruku kojom je krenula ponovo da me dodirne i procedio sam
- Skloni... mi... se... sa... očiju...
Preplašeno je pogledala u Baka koji joj je kimnuo glavom ka stepenicama i onda je brže bolje otrčala.
- Daj viski - rekao sam.
- Blek, možda bi bilo bolje...
Prekinuo je sa daljom pričom kada sam izvadio revolver i stavio na sto.
- Dobro, dobro...
Zažmurio sam na sekund, dok su mi navirala sećanja na mog malog brata, koga više nikada neću videti.

- Sine, Blek... - tiho je rekao - Ne bi trebalo da piješ sad - preplašeno me je gledao.

- Nisam ti ja sin, Bak. Sipaj...
- Blek...
- Sipaj, neću više ponavljati - rekao sam, mada moju tugu viski nije mogao da ugasi.
- U redu, u redu...

Pomirljivo je rekao, a onda nam obojici sipao viski u čaše. Video sam da mu ruke drhte.

- Nije znala ko si...
- To sad nema veze, zar ne? - sasuo sam tekuću vatru u grlo i udario čašom od sto, a onda je gurnuo ka Baku i rekao - Prazna je.
Bez reči je sipao još jednu.
- Kad?
- Šta kad? - pravio se lud, kao da ne zna šta sam pitao.
- Kad je moj brat... umro?
- Ah... Pre 6-7 godina,  ne sećam se .
- Kako?
- Bio je na jahanju za Rouz i...
- Rouz?
- Sa njegovom ženom... onoj što je Viktorija... - u misli mi je došetala ponovo žena koju sam video preko puta ulice. Opet me je nešto zabolelo u prsima, ali nisam znao šta je. Svih ovih godina sam mislio da tamo ništa nema, da umesto srca postoji neki kamen.
- Znam, znam... i šta? Bio je na jahanju? Sipaj.
- Blek...
- Sipaj. Pričaj - nisam imao živaca više. Ako ne počne da priča, prosviraću mu metak kroz glavu, nije me više ništa interesovalo.
- Bili su na jahanju. Desila se nezgoda i njega je ujela zmija. Nije mu bilo pomoći - utihnuo je Bak na kraju.
- Jel se... jel se mučio puno?
- Ne bih ti znao reći.
Opet me je steglo u prsima. Nikada ga više neću videti, a nismo se rastali na lep način. Sad kad malo bolje razmislim... nisam siguran ni zašto smo se posvađali. Dok sam jahao nazad ka Stone Oak-u imao sam neku nadu da će me on dočekati. Da ćemo se zagrliti, pomiriti... Razmišljao sam kako zajedno obnavljamo moju kuću, kako idemo na jahanje zajedno kao pre... 
Sada, i ta zadnja nada je nestala. Pogledao sam u čašu koja je opet bila prazna, te sam je samo gurnuo preko šanka ka Baku da opet sipa.
- A ona?
- Rouz? 
- Da. Kako su... Kad je... - nisam mogao da pričam od knedle koja mi se stvorila u grlu.
- Rouz je divna cura, ljubazna prema svima. Poštena. Mislim da je to bila ljubav na prvi pogled, to sa njom i Vajatom. Svi su videli koliko se vole. Ubrzo su se i venčali, velečasni Parker ih je venčao. Ceo grad je bio na svadbi. Stvarno su bili omiljeni par... Čekaj da donesem drugu flašu - otišao je na drugi kraj šanka i brzo se vratio. Sipao je u moju čašu, a zatim krišom i u svoju. Nisam primetio kada je popio onu prvu.
- Imaju dete, znaš - rekao je i potegao čašicu krišom. 
Moj mali braca je postao tata. Nisam mogao da zamislim kakav je to osećaj, mada sam mogao da zamislim blesavi kez na njegovom licu kada je saznao.
- Rouz se tek porodila kada je... kada je Vajat umro. Beba nije imala još ni ime. Velečasni se danonoćno brinuo za nju i bebu. Ona nije htela da jede, da pije... Ništa... Mislim da je došla sebi samo zbog bebe. 
- I?
- Dečak je. Dala mu je ime Vajat.
Stegao sam povređenu ruku u pesnicu, a bol je prostrujala mojom rukom.
Vajat.
- Koliko on ima godina sad?
- Šest ili sedam. Mator sam, Blek, ne sećam se više. Mali Vajat. Tako ga zovemo.
"Mali Vajat" odzvanjalo mi je u glavi.

- Sipaj... - procedio sam. Bio sam pijan i nisam mogao sastaviti smislenu rečenicu.
- Ona... ostala je?
- U gradu? Da. Ostala je na imanju. Sredila ga. Vredna je. Dobra. Dolazi u crkvu. Svi je vole. Nije se... Nije se udavala više...
Buljio sam u neku tačku na šanku i um mi je bio prazan. Moj mozak nije hteo da prihvati ovo što je matori Bak pričao.
- Sip-aj.
- Dosta ti je Blek...
- Kažem... - udario sam čašom o drvo - Sip-aj mi jebeni viski!
Zažmurio sam i čuo sam samo zvuk viskija kako se toći u čašu.
- Pogrešio sam...
- Šta?
- Rekao sam... Biliju... Da će nas... Bog možda na-nagraditi.
- Ne razumem o čemu pričaš? Ko je Bili? - pitao je Bak.
- Nema veze. Sad... Ništa više... Nema veze...
Ustao sam, klateći se na nogama. Okrenuo sam se oko sebe da se orjentišem na kojoj strani se nalaze vrata.
- Gde ćeš takav?
- I-dem...
- Gde?
- Idem ku-ći...
Zastao sam malo i sam se čudio toj reči koju sam izrekao. "Kuća"? Imam li ja kuću?
- Blek...
- Šššš Bak, pusti... I-dem... - odmahnuo sam mu rukom i zgrabio moj šešir.

Kada sam izašao teturajući iz salona, par ljudi me je pogledalo prezrivo i zaobišlo me, a onda nastavilo svojim putem. Naravno da će zaobići pijanog čoveka i još stranca u svom gradu.

Nekako sam došao do mog konja i jedva se popeo na njega. U magnovenju sam pokušao da se odluičm na koju stranu da idem - na kojoj strani se nalazi moj ranč, a kada sam se setio, krvnički sam podb'o konja, toliko da se propeo i zanjištao. Mislim da se oblak prašine digao iza mene.

Kako me je vazduh šibao dok sam jahao, tako sam malo došao sebi, ali ne skroz. Već je polako padao mrak kada sam stigao na ranč udaljen desetak minuta jahanja od Stone Ouk-a.
Zastao sam i sa visine pogledao na njega. Na tu zaostavštinu mog prokletog oca.
Dve kuće, bile su podignute jedna naspram druge, udaljene oko 100 jardi.
Leva kuća je moja, a desna je Vajatova. Bila je Vajatova. Nisam smeo da gledam ka desnoj.
Očekivao sam da je moja kuća ruina, obzirom da nisam bio tu toliko godina.
Međutim, kako sam prilazio video sam da nije tako. Prilaz oko kuće je bio sređen, a ne obrastao korovom.  Stepenice i daske na tremu su bile čitave, a ne trule kao što sam mislio da će biti.
Nisam mogao da razumem zašto.
Sišao sam sa konja tačno ispred kuće, i polako se uspinjao stepenicama, gledajući oko sebe.
Da nisam pogrešio kuću?
Možda je Vajat...

Fijuuuuuu...

Šešir je odleteo negde na stranu, ja sam potegao pištolj u pravcu onog koji je pucao. Potegao sam ga, i odmah ga spustio.

- Ovo je privatno vlasništvo! Gubi se odavde ili ću te ubiti!

Rouz McLordes. Vajatova udovica.
Andjeo sa dugom crnom kosom. Pogled na nju me je otreznio. Stajala je malo dalje od  mene, hrabra i neustrašiva. Lepa. Na trenutak mi se učinila poznatom...

Sišao sam niz stepenice, ne progovarajući, dok me je držala na nišanu.
Kada sam se sagnuo da uzmem šešir, čuo sam još jedan pucanj i fijuuuuuu šešir je odleteo još dalje od mene. Jedno sam morao da priznam - dobro cilja.

- Jesi li gluv? - rekla je besno.

- Nisam gluv - rekao sam - I neću da idem odavde.

Ponovo je napunila pušku i rekla - Onda ću morati da te ubijem.

- Neću da idem, jer je ovo moja kuća. Ja sam Blek Lo... Ja sam Blek McLordes. 

*****