Crni leptir - otkrivanje

25. Izbegavanje

Kembridž, Engleska
12. Septembar 2022

Ležala sam na svom krevetu, pokušavajući sve da svarim i shvatim šta se dešava. Da nadjem opravdanje za sve ono što se desilo u vezi sa Kolom i Ninom, da je to samo moja paranoja koju mi je Pol preneo. Tada sam i upitala samu sebe.. zašto on to radi kada ne voli Ninu?

Udahnem - izdahnem. A onda mi pažnju skrene slika Tay i mene, na dan kada sam izgubila nevinost. Iznenadila me je sa tortom svetle plave i ljubičaste boje na kojoj je pisalo virgin precrtano, sa jednim leptirom svetle plave boje.

Bile smo toliko srećne taj dan. To veče je jedan naš prijatelj pravio žurku i svi smo bili tamo. Zezali se, pili, pušili, imali seks... nismo ni razmišljali šta će se desiti sutra, koje su posledice, jednostavno nismo razmišljali o negativnim stvarima. Uživali smo. Nikad nisam slutila na to da ću ostati bez nje.

"Bila si kod Kola?" Namrštim se "zato si otišla sa poslednjeg?"

"Kako uopšte znaš da sam otišla sa poslednjeg?"

"Tražila sam te." Sad više ima smisla.

"Mila." Izgovorim njeno ime kad osetim trnce u stomaku, veliku tremu i strah. Podignem se kako bih mogla da je vidim.

"Džastin ne zna za nas." Ugrizem se za usnu, cupkajući nogama od nervoze dok me ona samo nemo posmatra.

"Nisi mu rekla?!" Odmahnem glavom. "Zašto? Kad si mislila da mu kažeš?!" Čujem kucanje, a zatim se cela presečem kad shvatim da je to on i da sam njemu rekla da dodje kako bih mu rekla, a jebeno sada nemam dovoljno hrabrosti za tako nešto! Ustanem brzo, a zatim mu otvorim vrata.

"Hoću samo da legnem." Prodje pored mene, krenuvši u moju sobu. Zaustavi se, zbunjeno gledajući u Milu koja je sedela na krevetu.

"I ti si tu."

"Da." Odgovori mu Mila.

"Hoćete danas u Salu?" Pogledam na kratko Milu.

"Može!" Odgovori, a zatim odgovorim isto. Sednem na stolicu kad osetim blagu mučninu u stomaku i vrtoglavicu. Zatvorim oči, pokušavajući da se smirim. Izgleda da sam se toliko uplašila da mi je sada loše. Ne. Definitivno ne mogu da mu kažem danas.

Brzo pošaljem poruku Kolu, a zatim ponovo pogledam u njih dvoje kako pričaju.

"Vidimo se večeras." Kažem brzo, a zatim izletim iz sobe još brže ostavljajući ih u čudu da razmišljaju. Njima je potrebna samoća, potrebna im je priča kako bi rešili probleme koje imaju, dok ja bežim od svog problema.

Iako se nismo dogovorili da sada dodjem, znam da mi neće zameriti. Pokucala sam na vratara, koje mi je on i otvorio. Poljubim ga kad udjem i sednem na svoje čuveno mesto na ugaonoj.

"Pobegla sam od Mile i Džastina. Mislila sam da mu kažem za nas, ali uhvatila me je panika i samo sam pobegla od njih." Dok sam nervozna, pričam brzo kao sada. Klimnuo je potvrdno glavom zbunjeno, smišljajući šta da mi kaže.

"Ipak planiraš da mu kažeš?"

"Već smo pričali o tome. Biće veoma ljut što mu tek posle godinu dana kažem da imam dečka. Užasna sam drugarica." Suzdržavam se da ne zaplačem od muke.

"Ljubavi smiri se. Mislim da će te razumeti ako lepo objasniš." Nagne se prema meni, nežno ostavljajući poljubac na mom obrazu.

"Večeras dolaziš?" Upitam ga

"Imam dosta toga da završavam." Prva misao koja mi prošla kroz glavu jeste da li će danas doći Nina. Izgleda da mi ostaje samo da sačekam i saznam večeras.

...

Kao i uvek, dobro poznata grupica sedi na crvenom polu mesecu dok pijemo, pušimo, igramo i ujedno pričamo jedni sa drugima. Naravno, Nina se nije pojavila. Pol me je pogledao i dignuo obe obrve, govorivši mi da je u pravu. Prevrnula sam očima, pitajući Kola šta radi. Nije odgovorio, a tešim se time da je veoma zauzet i da nema vremna odmah da mi odgovori.

"Sydney, kada planiraš da mi kažeš?!" Upita već ljuto Džastin. Ugrizem se za usnu, smišljajući veoma dobar izgovor.

"Ja.. reći ću ti, ne brini. Nije ništa toliko bitno." Šapnem mu malo glasnije na uvo, jer su sada duplo jače pojačali muziku. Popijem na eks svoje piće koje mi je dao, te uzmem ponovo još jednu čašicu istog alkohola. Ne dozvolim mu da mi odgovori tako što odmah odem.

Opet osećam blagu mučninu i vrtoglavicu, al s obzirom da sam popila poprilično dosta, čudi me što se do sada nisam srušila. Samo mi se malo manta, ali to je normalno kad osoba malo više popije.

"Sydney, Džastin sumnja." Šapne mi Mila.

"Reći ću mu uskoro." Odgovorim joj, a zatim krenem ka izlazu iz Sale.

"Sydney, gde ćeš?!" Izadje sa mnom iz Sale, pokušavajući da shvati šta želim da uradim, ali to je malo nemoguće jer ja želim da idem kod Kola. Odlučim da joj ne odgovorim, već samo odem do njega dok me je ona, naravno, sve vreme pratila i ispitivala.

Pokucam na vrata, ali ne odgovara mi. Razočarenje me preplavi, ali ne odustajem. Pokucala sam jače i kucala sam sve dok me Mila nije snažno uhvatila za ruku.

"Slušaš li ti mene?! Nije tu! Šta se dešava sa tobom?!" Izdere se na mene, gledajući me pravo u oči. Ne znam šta mi je pričala pre toga, jer apsolutno ništa nisam ni čula!

"Idemo kod Nine!" Izvučem se iz njenog stiska te pojurim ka stepenicama te do Ninine sobe. Pokucam na vrata, ali ne odaziva se. Mogu da se zakunem da sam čula nekog unutra!

"Sydney, popila si. Prestani!" Ignorišem je, a zatim me jedva povuče sa sobom.

"Mila ostavi me!"

"Ne! Idemo do tvoje sobe da se smiriš i da mi ispričaš šta se dešava!" I tako me je jedva dovukla do moje sobe. Naravno, pola sata sam tržila ključ u maloj torbici.

Legla sam na krevet, osećajući veliko olakšanje.

"Nina možda jeste sve radila da bi ti otela Pola, ali ne bi to uradila i za profesora. Svi znamo da je u Pola ludo zaljubljena." Kaže mi iz čista mira, verovatno shvativši situaciju "i Kol te nikad ne bi povredio."

"Kako možeš to da znaš?" Upitam je.

"Zato što se vidi koliko te voli i koliko se trudi da održi tu vezu! Vidim kako te gleda, kako ti pomaže oko škole, oko celog ovog stana.. daj Sydney!" Udahnem duboko.. u pravu je. Ja.. osećam se glupo i jadno! Veoma jadno da bih tako volela samo da potonem u zemlju!

"Samo... ufff!" Stavim ruke preko lica. Zastanem na par sekundi, ne pomeram se i ne dišem, kao da sam se zaledila. Srce je odjednom krenulo da mi lupa jače, noge i ruke ne osećam.

"Mila!" Doslovno se proderem. Skoči sa stolice, uplašeno me gledajući "Mila!" Ponovim te uzmem svoj telefon te ulazim u jednu veoma korisnu aplikaciju za sve devojke. Proverim svoju zadnju menstruaciju i kad sam trebala da dobijem i...

"Mila meni kasnii dve i po nedelje, tri." Širom otvorenih očiju gleda u mene.

"Ne zezaj!"

"Mila, ozbiljna sam. Imaš li?" Klimne potvrdno glavom

"Imam u stanu jedan." Nervozno počnem da mlataram rukama, a sada mi se čak još više muti nego pre skoro sat vremena. "Šta ćeš ako si... trudna?"

"Ništa. Abortiraću."

"Jesi li sigurna?" Klimnem potvrdno glavom, sigurna u svoju odluku sto posto. "Nadam se da si svesna toga da je to tvoje dete. Živo biće koje treba da se razvija u tvom stomaku." Nemo posmatram njeno zabrinuto lice "jesi li sigurna da možeš da uradiš to? Ubiješ svoje dete?"

"Mila, da je situacija drugačija zadržala bih ga!"

"Zašto ne možeš?"

"Zbog roditelja. Nemam sjajan odnos sa njima, ako saznaju... ako se sazna ko je otac. Bolje da im se ne pojavljujem na oči. Ne mogu ja to. Nisam ni spremna da budem majka, ne sada!" Krenem nervozno da grickam nokte, samo kako bih nekako suzbila svoj strah.

"Bolje bi bilo da nisam trudna. Bolje bi bilo!"