Crni leptir - otkrivanje

34. Saznanje

Kembridž, Engleska
5. Jun 2022

Bes i mržnja su brzinom svetlosti zamenili osećaj tuge. Na pomisli njegovog imena dobijem neopisiv bes koji ne znam da kontrolišem. Moj um kao da se igra sa mnom, pa mi stvara slike naših lepih i za mene veoma značajnih uspomena, sitnica koje su me zadržale misleći da me voli istom jačinom kao i ja njega. Izgleda sam samo prevarena.

Zatvorim oči, pokušavajući da svoj bes isteram iz sebe, te kad mi uspe otvorim oči pogledajući svoj odraz u ogledalu. Rumena sam od besa i otečena od silnog plakanja.

"Izgleda su oni pobedili." Kažem sama sebi, smišljajući šta je pametno da uradim.

Da li da sada dodjem kod njega i da mu jebem mater za sve?
Da li da ćutim i da se pravim da ništa ne znam dok sama ne saznam neke informacije, te da ga kasnije napadnem?
Da li da kažem odmah Džastinu i Mili, ili da sačekam.

Udahnem - izdahnem duboko, prolazivši rukom kroz moju meku plavu kosu, držeći se za bradu i gledajući ka fotelji koja viri kroz otvorena vrata.

"Zbog čega si se zavlačio sa mnom dve godine?" Upitam ga kao da je pored mene, bacajući samu sebe u duboko razmišljanje. Zalegnem se na belu stolicu pokušavajući da sagledam sve moguće mogućnosti.

Da bi se zajebavao? Ne, jer je rekao da ne može više.. što znači da je zbog nečega prisiljen da bude sa mnom. Još par dana.

Namrštim se kad shvatim da uskoro idemo iz ove škole, te da je verovatno kraj godine planiran za naš fabulozni raskid.

Ironično se nasmejem, pokušavajući da ne udarim rukom od sto i da ne zaplačem.

Moje pitanje koje me trenutno muči je, zbog čega je prisiljen da bude sa mnom toliko dugo? Još je umešana Nina.. u razmišljanju me prekine poruka koja mi je upravo stigla.

"Ne mogu ovo danas!" Uzmem svoj telefon sa kreveta, te vidim Kolovo ime na njemu. Dobijem napad besa i histerije, ali se još uvek suzdržavam.

"Radio sam, izvini. Za sat vremena idem na sastanak. Može sutra ujutru?"

Glasila je njegova poruka, dok sam na svom licu imala širok osmeh. Jedina istina je da ima sastanak.

"Naravno. Vidimo se ujutru." Odgovorim mu odmah, te bacim telefon nazad. Odem do svoje fioke, te izvadim ključ od njegovog stana.
Pre par meseci sam zaboravila kod njega neke svoje stvari, te sam morala da odem do škole kako bih od njega uzela ključe kako bih ušla u stan. Tad sam slučajno našla još jedan rezervni ključ od njegove sobe koji sam prisvojila.

Sačekala sam dobrih sat vremena i uverila se da je krenuo na sastanak, kako bih mogla da udjem u njegovu sobi i preturam po stvarima ne bi li našla nešto. Nisam znala šta tražim, ali sam ipak tražila to nešto što bi mi pomoglo da shvatim neke stvari, neku vrstu dokaza, nešto, bilo šta..

Počela sam od spavaće sobe, jer sve važno se skriva u njoj. Preturala sam ispod kreveta, u krevetu, na ormaru, u ormaru, ispod polica, u policama.. nisam našla ništa sumnjivo. Čak sam pogledala ispod svake posteljine, ugurala ruku u svaki mogući džep, u kapuljaču, u jastučnicu.. Jednostavno u spavaćoj sobi nema ništa.

"Onda kuhinja." Proletom do kuhinje, kako bih što pre našla to što mi treba i izašla odavde pre nego što on dodje.
Popela sam se na radnu površinu pošto sam niska, te sam pogledala u svaki mogući ćosak. Pošto ništa nisam našla, prešla sam u dnevnu sobu i mali hodnik i preturala po fiokama.

"Nemaš ništa ovde seljačino." Kažem više za sebe, gledajući u zlatnog slona sa cirkonima. Podignem ga, iznenadivši se jer nisam očekivala da je ovoliko težak. Razgledam ga, diveći se koliko je lep, a onda primetim da može da se otvori. Uhvatim ga za surlu te povučem ka gore, otvorivši slona i videvši u njemu crni fleš koji mi je tako poznat.