Crni leptir - otkrivanje

22. Nikad mi nisi bila druga opcija

Kembriž, Engleska
10/11. Septembar 2022

Posmatram ga već duže, pokušavajući da pročitam nešto na njegovom licu. Da shvatim da li je ozbiljan ili me ipak samo zajebava. Pokušavam da ga pročitam kako bih pomogla sebi. Ali izgleda da ga dugo nisam gledala da više ni ne znam da li mogu da ga pročitam.

"O čemu ti pričaš?!" Upitam ga ljuto tražeći objašnjenje "Kakve veze moj dečko ima sa tvojom devojkom uopšte?!" Rukama je nervozno prošao kroz kosu, uhvativši me za ramena.

"Samo me saslušaj." Udahnuo je duboko, sebi poklonivši malo vazduha i vremena da sve u svojoj glavi vrati na mesto "pronašao sam neke poruke, a onda vidjao njih dvoje." Namrštim se, krenuvši da se smejem.

"Izadji." Pomerem se u stranu, ostavljajući mu prostora da izadje.

"Gde je on? Gde?!" Upita ljuto, pogledom ga tražeći. Ćutala sam, nemo gledajući u njega koji je besneo.

"Pročitao sam jednu čudnu poruku." Kaže posle minut ćutanja i gledanja u prazno. "Ona je napisala kako ima strah da se ne sazna o njoj, a on joj odgovorio da se ne brine jer je prošlo godinu dana od toga i da su svi zaboravili." Osećam kako mi srce lupa trista na sat, kako udara u moj grudni koš nemilosrdno i traži pomoć. Udahnem duboko, te izadahnem i tako ponovim par puta kako bih se makar malo smirila.

"Pisalo je njegovo ime?"

"Ne, drugi broj i sačuvan kao Elen."

"Kopao si po njenom telefonu?" Gledam ga ljuto i razočarano.

"Ne! Stigla je poruka i samo sam jebeno pogledao i pročitao tu poruku. Bilo je sudjeno da vidim." Nasmejem se ironično, sedavši na svoju fotelju, a on ispred na veliku ugaonu.

"I odmah si zaključio da je Kol?"

"Syd, obrati pažnju na njih.. u hodniku, u slobodno vreme, kad pravimo žurku." Vraćam film u nazad, prisećajući se svakog momenta za ovih godinu dana. Par puta se desilo da nema Nine, a ni Kola, kao što nema ni dosta drugih tinejdžera. Ne mora da znači da su se dogovarali da budu zajedno kako bi pričali o njoj.

Iako mi kroz glavu prošlo ko bi mogla biti ta devojka, pokušavam da joj ne izgovorim ime.

"Ne mora da znači."

"Ne, ali... kad sam pročitao onu poruku, setio sam se svega. Setio sam se Tejinog lančića i jebeno ne želim da ispadne da si bila u pravu!" Njene beleške sam još odavno prestala da čitam. Još odavno sam prestala da istražujem i kopam po njenom laptopu koji sada sakuplja prašinu na polici u spavaćoj sobi. Jednostavno sam... zaboravila. Zaboravila na nju.

Ustanem sa ugaone odjurivši do spavaće sobe, paleći njen laptop i stavljajući ga odmah na punjač.

"Šta radiš to?" Seo je odmah pored mene na krevet, gledajući u laptop namršteno, pokušavajući da shvati.

Hoću da prestanem da drhtim, ali moje telo ne reaguje. Drhtim, a odjednom mi je postalo hladno. Ruke mi toliko drhte da jedva kucam njenu šifru, koju sam skoro i zaboravila. Trudim se da ne napunim oči suzama, u grlu me steže i imam neprijatni osećaj.

"Treseš se. Zašto? Jel ti hladno?" Upita zabrinuto, a zatim uzme mekano sivo ćebe i pokrije me. Osetim njegove ruke kako prolaze kroz moje, osetim opet one trnce koje sam ranije osećala kad me dodirne.

"Ne. Ne. Nije." Kažem drhtavim glasom, dok se drhtaj mog tela povećao. Iznenada mi je oteo laptop iz ruku, ljuto ga pogledavši.

"Šta..."

"Znam šta hoćeš da uradiš i ne! Sve što treba jeste da se smiriš i razmišliš o svemu. Rekao sam ti ono što znam, ni sam ne znam da li je istina i molim Boga da nije! Syd... lezi." Poslušam ga, te legnem i okrenem mu ledja.
Pokušala sam da zaustavim suze, ali one su mi skliznule iako sam ih teško zadržavala za sebe.
Zatvorim oči u nadi da ću prestati da plačem, ali sam sam krenula još više i nažalost, čuo je.

Čuo je da plačem. Opet me je čuo kako plačem. Osećam da me smatra za kmekalicu, ali on je uvek tu kad je meni loše. Uvek je tu kad mi zapravo treba.

Osetim njegove snažne ruke koje me grle i sitan poljubac u mojoj glavi.

Jedva otvaram oči koje su mi otekle. Trljam ih, a zatim koliko toliko razgledam svoju sobu. Pol je sedeo na mom krevetu, gledajući u svoj telefon. Kroz prozor mogu videti svetlo, te skontam da je novi dan.

Udahnem duboko, krenuvši da se rastežem i zevam u isto vreme. Podignem se, naslonivši se na naslon od kreveta, rukama trljajući svoje lice.

"Dobro jutro." Javi mi se.

"Dobro jutro." Izgovorim.

"Gladna?" Klimnem odrično glavom.

"Ne." Nikad nisam mogla da jedem čim ustanem, tek posle sat dva.

Uzmem svoj telefon da proverim koliko ima sati i da li su mi stigle neke poruke od Kola. Ono od sinoć me je veoma pogodilo, iako ne znam da li je istina. Pogodilo me je to što smo spomenuli Tej, pogodilo me to što sam dozvolila sebi da zboravim na nju.

Zaključam telefon kad vidim da mi nije stigla nijedna poruka od njega, te ga bacim sa strane. Udahnem duboko, te odmah i izdahnem.

"Voliš li je?" Upitam ga posle kraće pauze. Ne znam zašto bi mene trebalo to da zanima, ali me zanima i jebeno mrzim sebe zbog toga. Ne razumem sebe.

"Na neki način da." Odgovori posle kraće pauze "ali nije to to." Odmah dovrši svoju rečenicu. "Ti njega?" Upita me, napokon pogledavši u mene nateravši me da uzvratim pogled.

"Da. Zavolela sam ga više nego što sam mislila. Nikad mu nisam bila druga opcija." Takodje ne znam zašto sam to rekla i deluje kao da mu prebacujem.

"Danas obrati pažnju na Kola i Ninu, istraži, radi šta hoćeš da saznaš istinu. Večeras ćemo svi biti u sali, obrati pažnju i na to." Ustane sa kreveta, krenuvši ka izlazu. Zbog vrata, nažalost i ja sam morala da ustanem iz toplog kreveta kako bih zaključala.

"I Syd." Još jednom me pogleda svojim crnim mračnim očima koje kriju vatru. "Nikad mi nisi bila druga opcija." Poljubi me u obraz, a zatim izadje ostavljajući me da razmišljam o svemu što mi je rekao i o onome što se desilo sinoć.