Crni leptir - otkrivanje

27. Svadja

Kembridž, Engleska
16. Septembar 2022

Ove nedelje je bilo veoma napeto. Kol i ja smo bili veoma napeti, ponašao se veoma čudno što je veoma uticalo na mene. Želela sam samo da pričam sa nekim, da osetim mir u vezi ovoga što se desilo proteklih par dana.

Džastin je izbegavao moje pozive, poglede... generalno mene. I to me zabolelo, jer znam da nikada neću dobiti njegovo poverenje. Nikad neću dobiti svog prijatelja koji je bio uz mene, a ja sam ga lagala i krila vezu, ni manje ni više nego sa profesorom koji je nekad sa nama u Sali. Kad mi treba najviše, njega nema i nemam obraza da zatražim njegovu pomoć.

Osećam veliki strah, jer sutra idem na abortus. Odlučila sam se za tablete, iako sam svesna toga da ću krvariti obilno par dana i da će mi verovatno biti loše. Sama sam se uvalila u tu nevolju, sama ću se i izvući. Jedino imam sreće što niko nije saznao za mene i Kola i bebu koju držim u stomaku.

Znam da kada izadjem iz ove škole da ću moći da uživam u našoj slobodi, da se šetamo kroz grad držeći se za ruke i ne mareći šta ostali misle o nama. Za njih nećemo biti profesor i učenica, već dvoje mladih ljudi koji se vole i uživaju u svojoj sreći. To će mi biti najsrećniji dan ikada.

Vrtim ključeve oko svog malog prsta, razmišljajući u svemu i kako svoje probleme da rešim, ulazivši u dom. Pozovem lift, jer trenutno nemam snage da idem stepenicama.

Osetim nečije prisustvo, te se okrenem videvši Pola koji mi se osmehuje. Odmah sklonim pogled čim nam se lift otvori te udjemo.

Gledam pravo u vrata lifta, pokušavajući da se ne okrenem i da ga ne pogledam, dok on stoji pored mene te malo gleda u mene, malo skloni pogled. Svaki put kad bi me pogledao, ostetila bih one trnce kao nekada što sam ih osećala. Pokušavam da ih ignorišem.

"Ćao i tebi." Progovori prvi, ali ja i dalje ćutim. "Rekao mi je Džastin da ste u svadji." Namrštim se, napokon ga pogledavši

"Jel ti je još nešto rekao?" Odmahne glavom

"Mnogo je besan i razočaran. Treba mu vremena da se smiri malo." Klimnem glavom potvrdno. "Pričaj sa njim."

"Ne mogu. Nemam obraza da ga pogledam." Zaćuti na par sekundi, kao da se dvoumio da li da mi odgovori i nastavi konverzaciju ili jednostavno da prekine.

"Jel istina?" Pogledam ga "da si.. trudna?" Udahnem duboko, ugrizivši se za usnu.

"Da, nažalost." Vrata lifta se otvore, te zajedno izadjemo i stanemo ispred.

"Kako se osećaš?" Podignem oba ramena u znak da ne znam ni ja sama

"Ne znam."

"Jel bi želela da imaš bebu?" Upita me zabrinuto, dok mu se crne oči cakle. Mogu da osetim njegovu zabrinutost, da osetim njegovu brigu o meni i da pokušava da mi pomogne. I to me do sada niko nije pitao.

"Da, ali ne sada. I Kol želi da abortiram."

"Mislim da je to tvoje telo i da sama treba da odlučiš šta ćeš." To je istina, ali kada si u vezi treba da se dogovoriš i nadješ zajednički dogovor sa partnerom.. što kad bolje razmislim, Kol mi nije ostavio mogućnost izbora, čak mi nije dopustio da razmislim o svemu kako treba već je odmah zakazao termin za abortus bez i da me pita.

"Odlučila sam da abortiram još pre nego što je on saznao." Pokušavam da mu objasnim da Kol nije uticao na moju odluku. "Nego, Džastin.. imam osećaj da ne želi da me pogleda." Kažem mu ono što me najviše muči.

"I ne želi." Prizna, što me pogodi. Opet sam očekivala da će reći da nije tako. "Treba mu vremena da se ohladi, a onda popričaj sa njim. Pričaću i ja sa njim." Klimnem potvrdno glavom.

"Nisam mislila da ga povredim.. stvarno."

"Ali jesi i prihvati to. Možeš samo da ispraviš, tako što ćeš za nedelju, dve iskreno pričati sa njim. Ceni iskrenost." Ne znam zašto, ali u isto vreme se osećam i loše i bolje. "Posle onoga sinoć, ne bi bilo pametno da mu se pojaviš na oči u skorije vreme." Namrštim se, pokušavajući da shvatim o čemu priča.

"Šta se desilo sinoć?" Odjednom postane ozbiljniji, dok me nemo posmatra.

"Ti.. ne znaš?" Odmahnem glavom. "Džastin ga sreo i samo što se nisu pobili." Širom otvorim oči, ne znajući ni najsitniji detaljčić od ovoga. Da li je moguće da mi nije rekao? Odjednom osetim ljutnju zbog toga.

"Zašto?" Upitam zainteresovano

"Ne znam." Ne deluje mi nešto ubedljivo, ali i da zna nešto ne mogu da ga pritiskam da mi kaže. Da je hteo, rekao bi mi odmah.

Nisam davala nikakav komentar na to, jer iskreno nisam ni znala šta da odgovorim. Samo sam otišla nazad u svoju sobu, bacila svoje stvari i legla na krevet sa svom uniformom na sebi, gledajući slike Tay i mene. Opet sam se prisetila svih lepih, pa čak i onih malo manje lepih uspomena i jebeno mi mnogo nedostaje.
Od kako je otišla osećam se izgubljeno i iscrpljena sam da više ne mogu ni da zaplačem.

A onda se setim da sam opet prestala da tražim odgovor za njenu iznenadnu smrt. Od Kola sam dobila kopirani izveštaj gde je sve lepo pisalo, a onda sam odustala. Krenula sam samo da čitam njene beleške kako je ne bih zaboravila, kako bih bila uključena u njen prošli, a onda sam i to zaboravila. Krenula, pa opet stala.. a sad, opet krećem.

Gledam u njen laptop, u beleške koje su pune njenih dogadjaja iz ove škole... zastanem, dirajući hladni srebrni lančič sa crvenom ružicom.. zamislim se

Pitanje koje me najviše muči je... zašto je kod Nine bio lančić crvene ružice koji je Tey nosila to veče kad je nestala?