Crni leptir - otkrivanje

5. Gospodin Hant

Kembridž, Engleska
27. Oktobar 2021

Zbunjeno sam gledala u papire, pokušavajući da shvatim u čemu je problem, ulazeći polako u učionicu. Stavila sam svoju torbu na sto, stojeći u mestu, koncentrisana na papire.

Čim sam videla u čemu je problem, otišla sam do zgodnog profesora koji je sedeo na svom mestu, gledajući u telefon.

"Gospodine Hant, ovaj papir nije lepo odštampan." Dam mu papire koje je uzeo u ruke, gledajući namršteno.

"Kako? Izvini." Ostavio je papire na sto, otvarajući malu fioku, tražeći nešto. "Nisu ovde, izgleda da nemam više. Sačekaj do kraja časa, pa ćemo zajedno otići da kopiramo." Zbunjeno sam klimnula potvrdno glavom, dok sam se igrala sa prstima. Okrenula sam se u nadi da ću sesti na mesto, medjutim...

"Gospodjice Kler." Okrenem se, pogledajući ga u maslinaste oči "Kako ste?" Iznenadila sam se tim pitanjem. Zbunjeno sam odgovorila

"Dobro sam."

"Gospodjica Teylor ti je najbolja drugarica?" Klimnem potvrdno glavom.

"Da, zbog nje sam se ovde prebacila."

"Ne gubi nadu. Sigurno ćemo je naći." Njegov pogled je tužan, kao da oseća istu bol koju i ja osećam.

"Nadam se." Pogled mu se u tom trenutku sledio.

"Zašto osećam u Vašem glasu da gubite nadu."  Dodjavola! Mislila sam da to nije čuo!

"Tey mi je kao rodjena sestra koju nikad nisam imala. Ne znam šta da mislim, ni šta da radim.." Rekla sam pokušavajući da ne zamucam, da ne ispustim koju suzu. "Plašim se. Mnogo." Brzo obrišem suzu koja je skliznula niz moje obraze, gledajući sa strane. Tada se čulo zvono, a zatim su svi ušli u učionicu. Okrenula sam se i sela na svoje mesto, pokušavajući da promenim misli.

"Dobar dan Kol." Bila je to Nina koja je sa osmehom ušla u učionicu, vrteći pramen svoje braon kose. Možda mi se učinilo, ali mislim da mu je namignula.

Iz torbe sam izvadila sve što mi je potrebno za čas, čekajući da počne.

"Slobodno?" Podignem pogled, a zatim ga odmah spustim.

"Naravno." Odgovorim kratko.
Seo je pored mene. Mogu da osetim njegov pogled na meni.

"Još uvek si ljuta?" Nasmešim se.

"Ne možeš da budeš i na jednoj i na drugoj strani. Odluči se."

"Izabrao sam tvoju stranu još kad sam krenuo sa tobom da prijavim njen nestanak. Besni su na mene." Napokon ga pogledam. Razbarušena svetlo braon kosa, oči crne i mračne koje stvaraju jezu u mom telu. Izgleda da nije do lošeg osvetljenja, on stvarno ima crne oči.

"Ali si izabrao da jebeš osobu koja je kriva za njenu smrt." Po njegovom izrazu mogu sada da zaključim da je ljut, iako je nekad to jako teško provaliti.

"Kako možeš da je okriviš za tako nešto, a nemaš dokaze? I Tejlor nije mrtva! Odakle ti to?" Pričao je što je tiše mogao kako ga neko ne bi čuo.

"I ti si sumnjao u nju! Zar se ne sećaš?!" Ljutito odgovorim. Rukama je nervozno prošao kroz lice, a zatim kroz kosu. Čula sam kako je duboko udahnuo.

Posle male rasprave, uopšte nismo pričali. Izbegavala sam da ga pogledam, a svaki put kad je on mene pogledao mogla sam to da osetim. Moje telo je reagovalo svaki put kad malo duže zadrži pogled na mene.

Kad je zvonilo, sačekala sam par sekundi gospodina Hanta, kako bi zajedno otišli da kopiramo lekcije.

"Gospodine Hant, mogla sam sama da odem i fotokopiram. Niste morali da se cimate zbog mene." Pošto smo bili na poslednjem spratu, otišli smo do kraja hodinka gde se nalazio lift samo za radnike. Svoju karticu je prislonio na mali ekran na zidu, a zatim se lift otvorio dopuštajući da ja udjem prva.

"Gospodjice Sydey, sledeći put zakopčaj dugmiće na košulji na mom času." Pogledao me je sa osmehom na licu, a zatim kad se lift otvorio sklonio se u stranu kako bi mogla prva da izadjem.

Pogledala sam u moj dekolte i otkopčane dugmiće na košulji. U šoku, otvorenih i raširenih očiju sam gledala u njega sve dok nisam izašla iz lifta. Lice mi je poprimilo crvenu boju od blama kojeg trenutno osećam. Brzo sam zakopčala dugmiće na svojoj košulji.

Od neprijatnosti sam sve vreme ćutala dok je fotokopirao papire koje je uzeo od jednog učenika. Samo sam želela da što pre završim sa tim kako bih pobegla u svoju sobu.

"Izvolite." Pružio mi je papir, koji sam brzo uzela u ruke. Taman kad sam bila spremna da samo izletim iz zbornice, zaustavio me je. "Sačekajte me sekund."

A zatim je sav namršten otišao kod profesora, direktorke i policajaca koji su se sakupilo na jednom mestu. Mogla sam da vidim i osetim par pogleda upućena meni. Tad sam osetila nešto veoma čudno u stomaku. Strah, zabrinutost, uznemirenost, bes, tugu.

Gospodin Hant se okrenuo, gledavši u mene tužno i u isto vreme namršteno. Oči su mi se napunile suzama, a zatim su ruke krenule da mi drhte zajedno sa nogama. U tom trenutku sam shvatila..

"Ja ću ovo, veruje mi." Mogla sam da čujem gospodina Hanta.

"Gospodjice Syd." Zastao je, tražeći prave reči kako da mi kaže. Zaplakala sam, već znajući šta će mi reći.

"Molim Vas, nemojte mi reći!" Rekla sam plačući.

"Žao mi je zbog Vašeg gubitka." Rekao je tužnim glasom.

"Ne! Molim Vas, nemojte!" Ruke sam stavila na svoje lice, plačući. Osećam se veoma slomljeno i prazno iznutra. Moj um ne želi da prihvati činjenicu da je više nikad neću videti.

Osetila sam tople, jake ruke oko mog sićušnog tela. Posle par sekundi se odvojio od mene, držeći me za ruke pokušavajući da me pogleda u lice.

"Gospodjice Syd i mi smo tužni koliko i Vi. Molim Vas, uzmite ovu čašu vode i smirite se." Bio je to nežan, a u isto vreme i veoma tužan, drhtavi glas direktorke. Odbijala sam vodu, odbijala sam i da me uteše, dodirnu.

"Ništa nećete postići time. Samo otežavate sebi." Rekao je Kol. Posle toga ništa nisam mogla da čujem i odjednom, sve je postalo crno.

...

Polako pokušavam da otvorim oči, ali svetlost je bila veoma jaka. Moje oči su bolele više nego ikad, a mogla sam da osetim da su otečene.

Čim sam uspela da se malo razbudim i shvatim gde sam, na plafonu  sam videla naše slike.

Srce mi se slomilo u tom trenutku, zaplakala sam, setivši se svega. Ne znam ni koliko je sati, ni koliko sam dugo bila u nesvesti. Više ništa nije ni bitno.

Podigla sam se, stavljajući glavu na svoja kolena.

"Loša ideja što sam te premestio tu!" Bio je to Polov glas. Seo je pored, gledavši u mene. Osetila sam to.

Udahnuo je duboko, a zatim me je zagrlio čvrsto. Ništa nisam mogla da uradim, sem da uzvratim zagrljaj i plačem.

Polako je legao na krevet, a samim tim i ja. Moja glava je bila na njegovim grudima, mogla sam da čujem njegovo srce i otežano disanje. Ruka mi je bila prkeo njega, grleći ga, dok me je on jednom rukom zagrlio, a drugom mazio kosu, a zatim me je poljubio u teme.

"Proći će."