Crni leptir - otkrivanje

31. Pauza

Kembridž, Engleska
25. Septembar 2022

Nismo ništa tražili novo, već smo čitali staro i prisećali se svega. Tačnije on. Njihove trenutke koji su zapisani u njenom laptopu, ponovo je doživljavao i prisećao se. Muško je to. Ne želi da zaplače i kad je najteže. U sebi se verovatno guši u suzama, pokušavajući to da ne prikaže. Veoma mi je teško da ga posmatram tako. Veoma mi teško pada sve trenutno i veoma sam osetljiva i slomljena, a samo jedan malecni konac me održava da ne puknem.

"Tek kad izgubiš shvatiš koliko ti znači." To sam i ja shvatila skoro... "možda da to veče nisam terao inat i da.. možda bi bila živa." Napokon me pogleda. Oči su mu svetlo plave, poprimile crvenu boju ali nema suza. Oči su ogledalo duše, a ja u njegovoj vidim samo bol.

"Možda da sam ja krenula sa njom kad je otišla da priča na telefon bi bila živa.. ali ne možeš tako da razmišljaš."

"Bila bi i ti mrtva." Prevrnem očima, a onda se bacim u duboko razmišljanje njegovog kratkog odgovor "bila bi i ti mrtva"

"Ti ne misliš da je izvršila samoubistvo?" Upitam ga ono što zapravo nikad nisam. Krenuo je da se smeje

"Ona da izvrši samoubistvo? Priču mogu da prodaju samo nekom ko je ne poznaje." To sam i ja rekla inspektoru.

"Kad je nestala nisam shvatio ništa toliko ozbiljno, a onda kad su proglasili njenu smrt.. nisam uopšte razmišljao o tome što je izvršila samoubistvo i da je ona totalno nerazumna za ljude koji izvrše suicid. Samo sam bio sjeban i tražio utehu, a onda.. pre par meseci sam razmišljao o tome, ali mislim da je to mrtva trka za traženjem dokaza. Prošlo je godinu dana." Klimnem potvrdno glavom, ne znajući šta bih mogla da kažem.

"A sa kime je pričala?" Odmahnem glavom levom desnom, kao znak da stvarno nemam pojma.

"Ti si dobila telefon njen nazad. Jel si proverila?" Klimnem potvrdno glavom.

"Jesam i izbrisano je. Nema ništa, sem moje poruke."

"Ona ne briše pozive i poruke. Nikad." Razmišljala sam, ali ništa.. previše je prošlo od njene smrti, jednostavno sam sve zaboravila.
A i umorna sam. Veoma umorna. Ceo dan sam sa Džastinom u sobi, gledajući u njen laptop. Osećam da ću oslepeti. "Sve sa njenog laptopa sam takodje prebacio na fleš, da mogu i ja da čitam njene beleške. Možda nešto saznamo u slikama.." pokaže na crno, plavi fleš koji stavi u svoj džep. Klimnem potvrdno glavom.

"Jel si se čula sa Kolom?" Upita me

"Jesam. Danas je završio jedan ispit, sutra drugi i ostaje mu posle neke sitnice da uradi i on je završio." Odgovorim mu odmah

"Kad se vraća?" Podignem oba ramena u znak da ne znam

"Nije mi rekao, ali verovatno sutra." Klimne potvrdno glavom, vrativši pogled na laptop. "Pročitala sam kako se Nina mota oko Kola. Da li misliš da je ona pokušala nešto? Da..."

"Ne.. ne! Ne gotivim Kola, ali ne bi on sa njom. Učenica mu je!"

"Kao i ja, Džastine." A onda zastane, posmatrajući me nemo.

"Misliš da su imali nešto?"

"Mislim da imaju nešto. Pol mi je napunio glavu i ne volim sebe zbog toga što mu ne verujem, ali previše je slučajnosti Džastine. Moram da saznam."

"Saznaćemo zajedno. Oči ti se same sklapaju, idi spavaj ja ću da stavim one sudove u sudoperu." Klimnem glavom potvrdno, samo legavši u krevet zatvorivši oči. Ubrzo sam i zaspala.

26. Septembar 2022

Uspavala sam se. Džastin čim je rasklonio sudove, otišao je u svoju sobu, a ja sam zaboravila da navijem sat kako bih ustala ranije. Zakasnila sam na prvi čas, a jedva stigla na drugi. Zvao me je Kol, kao i Džastin, ali me nisu probudili.