Crni leptir - otkrivanje

33. Otkrivanje

Kembridž, Engleska
5. Jun 2022

Sećam se perioda kada sam prvi put došla ovde, kada sam ga prvi put videla, kada smo prvi put razgovarali i kako je sve počelo. Sećam se svega što se desilo pre skoro dve godine.

Mislim da će mi nedostajati ova škola, Sala i noćno druženje, šuma u kojoj sam doživljavala emocionalne slomove, dvorište, moja soba.. jednostavno cela škola. Nedostajeće mi ova prokleta škola.
Vreme je da se pozdravljam.

Iako sam tužna, veoma sam uzbudjena i srećna jer to znači da napokon mogu sa svojim dečkom da izadjem napolje, bez da se plašim da ne budem izbačena iz škole ili da on dobije otkaz. I da ga dobije sada, odlučio je da promeni posao i radi u drugoj školi.

Udahnem duboko - izdahnem, gledajući u slike na plafonu. Samo Tay i ja i poneka slika se nadje sa Džastinom, ali.. te slike su bile tu i kada zaspim i kada se probudim. Prvo što ugledam je ona. Napućena, nasmejana, šašava na slikama kao što je i uvek bila. Samo što slike ne pokazuju djavolicu koja se krije iza tog andjeoskog osmeha.

Kolu i meni je trebalo čitavih mesec dana da se oporavimo od mojih bubica izazvane Polovim pokušajem da mi otkrije Kolovu mračnu stranu, ali smo se oporavili i izašli iz problema jači. Zbog toga, morala sam da se udaljim od Pola. Nisam mogla da ga izbegnem u školi ni u Sali, pričali smo normalno ali koliko sam se fizički udaljila od njega, toliko i psihički. Ako želim da moja veza sa zgodnim profesorom uspe, moram da se fokusiram na našu sreću i ljubav. Ali da, opklada važi još pet dana, do naše mature, a onda ćemo nas troje dobiti jedno veliko izvini od dva idiota.

"Pozdravi se." Namrštim se, pokušavajući da shvatim šta priča "vreme je da se pozdraviš sa njom i nastaviš dalje." Uzdignem se, pogledavši u Džastina koji je takodje gledao u slike na plafonu.

"Nisi ni ti.."

"Jesam i zato sam odlučio da večeras dam šansu Mili." Iskreno se nasmejem na to, iznenadjeno ga gledajući.

"Stvarno sam srećna zbog tebe!" Kažem iskreno, zagrlivši ga dok mi je glava na njegovim grudima. Uzvratio je ozmeh, kao i zagrljaj. Jedna ruka mu je preko mojih ledja, a druga u kosi. Posle par sekundi se odvojim od njega, vrativši se u prvobitni položaj.

"Ova škola miriše na nju, podseća nas na nju. Iskoristi ovu priliku što zauvek ideš iz nje, da se pozdraviš sa njom. Meni je ostalo još malo da pročitam njene belške i posle toga sam gotov sa tim."
Džastin je redovno čitao njene beleške, dok sam ja veoma bila zauzeta ispravljajući svaki haos koji sam napravila Kolu i meni. Jedva da sam pročitala i dva puta.

Ustanem, jedva skidajući slike sa plafona. Uhvatio me je talas emocija i oči su mi se napunile suzama koje su samo htele da skliznu niz obraze, al im nisam dozvoljavala. Dok sam skidala slike, osećala sam se kao da ću je izgubiti zauvek. Kao da je bila uz mene, bila moj Andjeo čuvar i podrška iako je duh.. sad se osećam kao da je napuštam.

Grlo me steže, ali se borim sa emocijama..

"Evo poslednja slika." Da mi poslednju sliku koju prihvatam i stavljam u ostalu gomilu. Sednem na krevet u turski sed, gledajući u slike koje držim u rukama.

Osetim snažne ruke koje grle moje sićušno telo, pokušavajući da me uteše.

"I ja je volim još uvek." Jedva izgovori, ostavljajući sitan poljubac na moje čelo.

Odvojimo se jedno od drugog, brisajući svoje suze sa obraza, te se okrenem uzimajući njen laptop.

"Šta će ti?"

"Mislim da treba da izbrišem sve na njenom laptopu. Imaš ti na flešu sve, tako da.. nek taj fleš ostane kod tebe." Klimne potvrdno glavom,  gledajući me kako kucam njene šifre i ulazim u beleške koje su... prazne.