Crni leptir - otkrivanje

37. Matura

10. Jun 2022
Kembridž, Engleska

Stojim ispred svog ogledala odmeravajući svoju lepu figuru u uskoj, otvorenoj metalik srebrnoj haljini, dok srebrna zmija oko mog vrata i ruke skreće pažnju. Kosa mi je blago uvijena, prebačena pozadi, dok sam svojim ombre ajlajnerom istakla svoje svetle oči.

Udahnem duboko, zamišljajući šta bi Tej obukla. Naravno, obukla bi nešto usko kako bi istakla svoju figuru, nešto provokativno, seksi - u tome smo iste. Izabrala sam da nosim dve zmije na sebi, ona bi verovatno sa sobom ponela jednu pravu.

Uzmem moj omiljeni parfem te ga poprskam svuda po svom telu, jer parfema nikad dosta.

Ugrizem se za usnu, pokušavajući da ne mislim o tome kako bi se Tej obukla, šta bi radila, kako bi se osećala - jer se ja osećam tužno. Sklonim Tej sa strane, te krenem da razmišljam o svom problemu. Sve vreme držim crveni fleš na kome je prebačeno sve što smo za ovih četiri dana čuli. Naravno, izbacili smo deo gde se spominjem i gde se lično ja čujem. Ne znam šta ćemo reći policiji, koji je izgovor zašto nemamo ful glasovnu.

Juče sam od njega krišom uzela fleš, poslušali smo sve i sredili. Saznali smo dosta toga zanimljivo. Ne gde se lično spominje da je on ubio Tej, ali dosta toga da ga odvede, nadam se, u zatvor.

"Jesi li spremna?" Upita me Džastin, polako ulazeći u sobu i odmeravajući me širom otvorenih očiju od iznenadjenja.

"Svaki put me zadiviš svojim izgledom, drugarice." Iskreno se nasmejem, dok sreća preplavljuje moje telo u tom trenutku.

"Uvek se vratim bolja." Odgovorim.

Pridje mi i čvrsto me zagrli, dok mi je glava na njegovim čvrstim grudima. Ovaj dečko, moj najbolji prijatelj je jebeno uvek bio tu za mene i rečima ne mogu opisati koliko mi znači.

"Volim te." Ostavi me zatočenu, u šoku zbog ove dve izgovorene reči. Prvih par sekundi ćutim, pokušavajući da shvatim značaj ovog trenutka.

"Volim i ja tebe." Čvršće ga zagrlim, te se polako odvojim od njega. "Drži." Dajem mu fleš, koji uzima i gleda par sekudni te stavlja u svoj džep od sakoa.

"Jesi li spremna?" Upita zabrinuto.

"Imam li drugog izbora?" Zaćuti, shvativši i sam da ga nemam i da nije uopšte bitno mogu li ili ne, moram! 

Uzmem svoj telefon, a zatim udjem u poruku od svog čuvenog i voljenog dečka i odgovaram

"Da, biće veoma zanimljivo večeras. Vidimo se tamo."

Stavljam telefon i ostale potrebne gluposti u torbicu, spremna da krenemo.

"Gde ti je bubica?" Kladim se da misli da sam zaboravila na nju. Prevrnem očima te odgovorim.

"Trenutno se nalazi kod mojih sisa." Odgovorim kako jeste, ostavljajući njega da uživa u neprijatnosti.

"Idemo."

"Džastine." Napokon odlučim na ispljunem. Ne kaže ništa, već pogledom mi kaže da krenem da pričam. "Onaj dan.. Pol i ja smo imali." Priznam mu, dok se na njegovom licu širi osmeh.

"Dugo vam je trebalo."
Uhvatim ga za ruku, a zatim krenemo ka ogromnoj sali u školi gde se održavaju proslave, školski mjuzkl i ostale gluposti. Guramo se kroz masu, tražeći Pola i Milu.

Svi su danas lepi i srećni, srećni jer uživaju sa svojim prijateljima bez i jedne jedine brige.
A evo i nas koji se borimo za Tejinu pravdu i gde možemo svojim postupcima završiti kao ona - što nije toliko loše, ali trenutno niko to ne želi.

Čim ih ugledamo, pridjemo im. Prvo zagrlim Milu i divim se njenoj crvenoj haljini koja se širi i velikim otvorom na v i na njene divne bujne grudi. Njena kosa je sada ispeglana i jedva sam je prepoznala takvu! Sada je tako... drugačija.

A zatim ugledam Pola koji samo zuri u mene i pretpostavljam divi se mojoj lepoti i mom seksipilu, što mi tako odgovara i izuzetno prija.

"Uvek si lepa, ali danas... uff." Nežno ostavi poljubac na moj obraz, blizu mojih usana dok mu ruka nežno dodiruje moj struk.

"Uživajte dok možete!" Kaže Mila, te odvuče Džastina sa sobom, te se izgube u gomili. Sinoć smo dugo pričali o planu, tako da svi znamo šta nam je činiti.

"Imamo dovoljno vremena do pola jedanaest." Stavim ruke preko njegovih ramena, gledajući u crne oči koje mi dve godine privlače i uvlače u svoj raj. Njegove ruke su na mom steuku, dok se polako njišemo uz pesmu koja je puštena.

"Znam da nije pravo vreme, ali.. znam da ti je teško, ali bih voleo da znam na čemu smo." Znala sam da će me ovo kad tad pitati. Mrzim što uvek izaberemo pogrešno vreme za nas dvoje! Mrzim!

"Mislim da mi treba malo vremena da se oporavim. Sve zavisi od večeras i šta me bude snašlo." Pogled mu je razočaran, ali se trudi da ne pokazuje neku vrstu emocije. Zašto me je to zabolelo?

"Želim da znaš da razumem. Jednostavno nije vreme za nas."

"Nikada nije." Promrmljam sebi u bradu, te glavu naslonim na njegov grudni koš i osećam se tako sigurno i voljeno od strane osobe koja me je i povredjivala.

"Dve godine zarobljena izmedju dva dečka." Je ono što mi Tej upravo govori. Ali, draga Tej, od večeras više neće biti tako. Samo će mi trebati vremena da se oporavim, to je sve.

Kada se pesma promenila, iz lagane i opuštene i brzu, odvojili smo se jedno od drugog te se uputili da uzmemo svoje piće da nas makar malo opusti.

"Neće se ništa desiti. Tu smo." Uhvati me čvrsto za ruku kao znak ohrabrenja. Udahnem duboko, te popijem svoje piće do kraja. Gledam unaokolo te primetim zgodnog profesora kako je sa ostalim profesorima i priča. Drži svoje piće u rukama i smeje se nečemu što je profesorka Hill rekla.

"Neopisivu želju imam da ga izudaram." Jačinom kojom je ovo rekao me ubedjuje da je spreman da ga ubije, ne izudara.

Pogleda me, te mi namigne sa osmehom. Nisam skupila snage ni da se nasmešim, samo ga blentavo gledala dok u svojoj glavi vrtim naš plan od sinoć.

"Video me je, što znači da je vreme." Uzmem svoju crvenu čašu sa sokom od narandže, uzimajući flašicu vodke koju smo krišom doneli i sipala sve u nju, a zatim popila u dva gutljaja.

"Samo se opusti." Udahnem - izdahnem, zatvorivši oči kako bih se smirila. Opet se naši pogledi susretnu, te mu glavom pokažem ka izalzu pre nego što se uputim tamo. Vreme je da pričamo.