Slomljen ✔

32. Prekid

Daria

Prošla su dva cijela dana od mog razgovora sa advokatom Matiasom, koji je obećao da će da me nazove čim sprovede svoju istragu o porodici Dale, o Hunterovoj tetki Marnie, kao i o posjedima koje su možda Jay i Hunter naslijedili od svoje majke.

Od tada nisam čula od čovjeka.

Al nisam bila zabrinuta. Znala sam da ako mu tata dovoljno vjeruje da ga naziva svojim najboljim advokatom, onda bih i ja trebala da smirim svoje živce i isto to uradim. Iako je bilo teško, nisam zvala Huntera, nisam ni gledala da li možda imam propuštenih poziva. Ako će stvarno nastaviti da se utapa u svojoj nesigurnosti i misliti da sam sa njim samo iz sažaljenja-zaboga, za kakvu me smatra-onda nemamo o čemu da razgovaramo.

"Hej, Daria, jesi li tu?" Trgnula sam se iz misli kada je Katy počela da mi maše rukom ispred lica. Nisam ni shvatila kada mi je prišla, a iskreno nisam ni očekivala, s obzirom da me je zadnjih nekoliko dana uspješno izbjegavala. Baš kao i Jason. I Millie. I Michelle. A sad i Hunter. Mislim, stvarno, šta nije u redu sa njima?

"Da, da. Ja jesam. Ali ti nisi bila." Optužila sam je i prekrstila ruke podignuvši jednu obrvu. Stajala sam naslonjena na njen ormarić, čekajući kada će doći u školu, u nadi da bih mogla da je uhvatim i razgovaram sa njom. Nisam očekivala da će to da uspije, ali sad kad jeste, ne znam šta da radim.

"Znam. Izvini. Ali..." Sklonila je odbjegli pramen svoje crvene kose iza uha i pogledala me nesigurno, a onda se usredotočila na moje patike. Osmotrila sam je malo bolje i tek tada primjetila koliko umorno i nenaspavano Katy izgleda. Nosila je nekakvu bijelu pogužvanu majicu, farmerke koje su bile na nekim dijelovima prljave od prosute kafe, a kosa joj je bila u totalnom neredu.

"Ali, šta? I zašto izgledaš kao da nisi uopšte spavala?"

"I nisam. Ali to sad nije bitno." Onda je zastala i zacrvenivši se, osmotrila svoju garderobu. "Da li stvarno tako izgledam?"

"Da. Katy..." Primakla sam joj se i stavila ruku na njeno rame, te kada me je pogledala u oči, sa malim osmjehom koji je iskazivao moju zabrinutost, pitala sam je "Šta se dešava? Znaš da meni možeš da kažeš."

"Ne bi... Ne bi ti to razumjela."

"Katy!" Katy-ne oči su se razrogačile kada je začula Noah-ov glas, i na trenutak se u njenom pogledu nalazila čista panika. Ali shvativši da sam ja tu, ispred nje, i gledam je, zamaskirala je to brzinom svjetlosti.

"Moram... Ovaj, moram da idem. Vidimo se kasnije."

"Ne. Čekaj. Katy. Katy!" Počela sam da vičem za njom, ali nestala je u gužvi mnogo učenika. Okrenula sam se i ugledala Noah-u kako pokušava da se progura i počinje i da trči, ali dok je stigao do mene, Katy je već nestala.

"Zašto je nisi zadržala?!" Bio je zadihan i izgledao je kao da se dere na mene, ali sa njegovim manirima, znala sam da to nije slučaj kod Noah-e.

"Nisam mogla. Pokušala sam, stvarno. Ali pobjegla mi je."

"Jebote!" Isfrustrirano je povikao i stavio ruke na vrat isprepletivši prste.

"Smiri se. Objasni mi šta se dešava. Katy me izbjegava zadnjih par dana, i sad kad mi je konačno prišla, izgleda kao da uopšte ne spava."

"Ne znam. U tome je jebeni problem. Pokušao sam da odem njenoj kući, ali neka nepoznata žena mi je otvorila vrata i rekla kako je nedavno kupila kuću."

"Molim?" Moj mozak ništa nije mogao da poveže. Zašto Katy nije rekla Noah-i, svom momku, da su njeni prodali kuću i preselili se? I još bitnije pitanje, zašto dođavola izbjegava sviju kao da smo kuga?