Slomljen ✔

12. Sendvič

Daria

Prošla su još neka tri dana od kada sam naišla na Huntera koji je izgledao apsolutno pretučeno i od tada ga nisam ostavljala na odmorima, osim za vrijeme doručka. Svaki dan sam čistila njegove rane u ženskom WC-u dok je on samo prevrtao očima trudeći se da mi sve po spisku ne ispsuje. Ali u svakom slučaju, nije se trudio više da me odgura od sebe i tada sam shvatila da smo napravili još jedan korak napred u ovom našem dosta komplikovanom prijateljstvu. Svaki dan poslije škole smo se sastajali u biblioteci, a nakon toga bih ja imala treninge, a on bi ostajao gledati kako bi me odvezao kući.

Uspješno sam izbjegavala Jacoba i Michelle koji su me stalno gledali, Jacob prateći svaki moj korak kao uhoda, a Michelle ljubomorna što svaki put kada pokuša pričati sa Hunterom poslije treninga, sve što on radi jeste da gleda u mene i čeka da završim sa razgovorom. Znala sam da će do sukoba između Jacoba i Huntera doći kad-tad, ali nisam mislila da ću se moći pripremiti.

"Hunter!" Povikala sam kada je zvonilo za veliki odmor. On se okrenuo prema meni i sačekao da ga stignem i tada nastavio da šeta van škole.

"Šta ti hoćeš? Zar nećeš da doručkuješ sa svojim prijateljima?"

"Tamo mi niko nije prijatelj osim Roya koji je previše zauzet flertovanjem."

"I šta hoćeš od mene?"

"Kako šta hoću? Da doručkujem sa tobom."

"Anđele, ja ne doručkujem." Namrštila sam se i pogledala prema grupi gdje sam ugledala Jacoba koji je pratio svaki moj pokret. Naježila sam se i, pravivši se da ga nisam vidjela, ponovo usmjerila svoju pažnju ka Hunteru.

"Ali zašto? Zar ne znaš da je doručak najbitniji obrok dana?" Hunter je slegnuo ramenima i naslonio se na svoj motor, a ja sam sjela na njega i izvadila sendvič. Moj strah od te zvijeri se pomalo smanjio, ali ne toliko da bih se ponovo vozila sa Royem ili bilo kim osim Hunterom na njemu.

"Anđele, ti shvataš da te onaj idiot gleda otkako si izašla iz škole?" Upitao je odjednom sa stisnutim zubima, a ja sam se namrštila i zagrizla svoj sendvič.

"Jacob? Mislim da on neće ništa. Izbjegavam ga već 4 dana."

"Taj tip je lud za tobom. Imam osjećaj da će da me napadne ako te samo pogledam." Osmjehnula sam se i potapšala ga po ramenu.

"Ma ko se meni boji? Ne brini se, ja ću da te štitim." Stisnula sam mu rame, a onda ga pustila i ponovo zagrizla u svoj sendvič, na šta je on ispustio posprdni smijeh.

"Ti? Jebote, pa ti si manja od 90% cura u ovoj školi, a kamoli da me odbraniš od Jacoba."

"Hej, ko je rekao da se sve mora riješiti tučom? Znaš, nekada su dobre i riječi. A uostalom, šta ti imaš protiv moje visine?" Upitala sam punih usta na šta me je Hunter samo pogledao i odmahnuo glavom, a onda prošao rukom kroz svoju raščupanu kosu.

"Nemam ništa protiv tvoje visine. Samo kažem da ti ona ne ide u prilog kada hoćeš da se tučeš."

"Ali ja neću da se tučem."

"Znam, Anđele. Ioanko ti ne bih dao." Uzdahnula sam i prevrnula očima, a onda nastavila žvakati svoj sendvič. Iz torbe sam izvadila još jedan i bocnula Huntera u rame kako bih pridobila njegovu pažnju, a kada jesam, gurnula sam mu sendvič pod nos na šta se namrštio razrogačivši oči.

"Uzmi. Moraš da jedeš."

"Neću da jedem." I klapnuo mi je ruku kako bi mi pokazao svoju nesaglasnost sa mojom idejom.

"Hunter, neću s tobom da se svađam. Oboje znamo da ću ja ionako da pobijedim. Zato ti predlažem da uzmeš jebeni sendvič."

"Rekao sam da neću."