Slomljen ✔

16. Prljavo

Daria

Narednih nekoliko dana se uvijek ponavljala ista stvar. Došla bih u školu, a onda bih nakon nastave otišla sa Hunterom u njegov stan gdje bismo spavali i spremali ručak, a nekad i učili, onda bi me on odvezao na trening i ponovo kući. Tako se vrtilo u krug i bila sam savršeno zadovoljna situacijom jer sam konačno mogla da se naspavam i tješim Roya koji je i dalje bio potresen i odbijao je ići u školu. A kada sam ga uspjela nagovoriti ovo jutro da mora i da mu ne vrijedi samo sjediti okolo po kući kao duh, pristao je sa uslovom da neće da sjeda za volan.

Nakon što sam nas dovezla u školu, nisam htjela ostavljati njegovu stranu čemu se on nije protivio jer nije imao snage da se bori sa svim upitnim i radoznalim pogledima, a naročito ne sa Ellie koja je bila uporna u tome da mu pomogne.

"Hajde, idemo kod Huntera." Roy me je pogledao i odmahnuo slabašno glavom.

"Ti se možda družiš sa njim, ali ja neću." Prevrnula sam očima i povukla ga za ruku prema mjestu gdje se Hunter inače parkirao.

"Ma daj, nije on uopšte loš. Zar misliš da bih se ja družila sa njim da jeste?" Roy me je gledao nekoliko trenutaka prije nego što je slegnuo ramenima.

"Šta ja znam. Od kada si počela sa njim da se družiš, uopšte ne nalaziš vremena za mene." Zastala sam i pogledala ga potpuno zbunjena, ali sa ljutnjom koja se polako penjala u meni.

"Ti se šališ, zar ne? Jebote, reci mi da se šališ."

"Ne. Ne, ne šalim se, Daria. Otkad si počela da se vrtiš oko njega, uopšte te nema."

"Kako se usuđuješ?!" Naglo sam se proderala i pustila njegovu ruku koju sam prethodno držala samo kako bih je uperila u njegova prsa. "Zadnje dvije sedmice samo pokušavam da ti udovoljim. Ti možda tuguješ za našim roditeljima i razumijem te, ali pogledaj mene. Od kada se to desilo, znaš li koliko puta sam zaplakala pred svima vama? Samo onda kada su doživjeli nesreću. Zato što nisam sebi dozvolila da budem slaba kako bih mogla da se pobrinem za vas!" Roy me je gledao sa ljutnjom koja je i sama izbijala na površinu iz njega samog.

"Ma nemoj? Znači, ti hoćeš da kažeš da sam ja slabić?!"

"Ti jebeno znaš da to nije ono što ja hoću da kažem!" Proderala sam mu se u lice i približila se za još jedan korak prema njemu, bijesna van svih granica pameti. "Ono što ja prokleto hoću da kažem jeste da sam bila jedina koja se potrudila! I da sam bila uz tebe više nego ikad prije, samo što ti nisi shvatio jer si se davio u svojoj tuzi i krivnji!"

"Krivnji?! Za šta sam ja to kriv?!" Naglo je upitao sa šakama stisnutim toliko da su pobijelile. Odmaknula sam se za korak od njega na trenutak uplašena što mu nije promaklo, ali bio je isuviše bijesan da bi išta primjetio i procesovao. Odmahnula sam glavom i zatvorila oči jer sam iznenada dobila naglu želju za plakanjem.

"Ni za šta. Apsolutno ni za šta." Okrenula sam mu leđa i moj pogled se zaključao sa Hunterovim. On je stajao i dalje naslonjen na svoj motor, ali je bio u potpunosti ukočen i spreman da mi pritrči u pomoć ako mi zatreba. Jedina osoba koja jeste.

"Nemoj da mi okrećeš leđa dok razgovaramo, Daria!" Proderao se i ponovo sam se naglo okrenula prema njemu pogledavši ga ravno u oči, ne trudeći se da više sakrivam suze koje su se sada spuštale slobodno niz moje lice. Cijela škola nas je gledala, a neke budale su držale telefon u ruci i snimale.

"Tebi je ovo razgovor? Ozbiljno, Roy? Ozbiljno? Jer ako su ovakvi razgovori kakve ćemo od sada da imamo, onda ja više ne želim da pričam sa tobom." Bila sam poražena, iscrpljena, ponižena, a najviše od svega, umorna. Apsolutno, potpuno i istinski umorna od borbe koju sam i previše dugo vodila. Bio mi je potreban odmor.