Lotos

Demoni prošlosti

Opet isti san. Ista gorka bol, koja te kida na sitne delove i uzima svaki deo tvog života. Opet se u moje snove vraćaju slike koje su svaki put sve jasnije da mi pružaju osećaj da ih upravo doživljavam. Bol struji mojim telom. Glas mi je nestao i potreba za kiseonikom je velika. Držim se za grudi i vrat kao da pokušavam sebi da pomognem da dišem. Nevidljive ruke bola i šoka me guši i pokušava da ubije. Ali ja sam već mrtva. Moj život se istog trena ugasio iako se u meni sve bori da živi. Srce usporava otkucaje, suze same klize niz lice, a moje telo je klonuo. Klečim u svojoj lokvi krvi koja je potekla iz mojih kolena pri padu na hladne pločice. Nagon za povraćanjem je sve veći. Potreba za oslobađanjem je sve veća. Treba mi vrisak. Nešto što će ovu buku i bol utišati i skloniti od mene. Ali ja ipak samo nemo posmatram šta se dešava oko mene, i grebem sebe po grudima i vratu kako bi se oslobodila nevidljivih okova koji me stežu i ubijaju. Ne mogu više da izdržim. Treba mi spas, ali ga nema. Bačena sam kao mače u vodu, i prepuštena sama sebi. Niko me ne čuje da mjaučem i tražim pomoć. Davim se, a onda iz mene izleti vrisak od kojeg mi pucaju glasne žice i bubnji u ušima. Vrisak spasa, koji čuje on. On me izvlači iz te tame bola i agonije.

Otvaram oči i ugledam Nejtana iznad mene. Drži moje drhtave ruke i gleda me uplašeno. Borim se za vazduh i znam da nekontrolisano drhtim i dišem.

,,Gotovo je, Liv!", govori mi ali te reči ne dopiru tako lako do mene. ,,Gotovo je, ljubavi. Sve je u redu. Gotovo je! Na sigurnom si", uzima me u svoje naručje i čvrsto drži. Nemam snage da izgovorim reč, samo pokušavam da smirim svoje telo i ustalim disanje u normalu. Oslonjena sam na njegove grudi i nežno me ljulja, ljubeći me u glavu. ,,Gotovo je", tiho šapuće i njegov glas zajedno sa njegovim otkucajima srca me polako umiruju. U njegovom naručju sam neko vreme, dok se ni on sam nije uverio da sam se smirila.

,,Jel bolje?", upita me i traži moj pogled. Traži odgovore u mojim očima i licu, jer glasa nemam da bi odgovorila. Klimnem samo glavom i duboko udahnem. ,,Hoćeš do kupatila, da se umiješ?", upita me i nevoljno se odvojim od njega. Znam da želi da bude sa mnom, ali treba mi par minuta da sam sama. Brzo uđem u kupatilo i zaključam vrata. Jedva dođem do ogledala i pustim vodu da teče. Gledam u ruke koje mi drhte i u svoj bledi odraz. Izbezumljeno lice, dve ogrebotine na vratu, i oči okružene tamom, strahom i bolom. Posle mnogo vremena vidim svoj stari izraz lica protiv kog sam se godinama borila. Odjednom osetim nagon za povraćanjem, ali iz mene ništa ne izlazi već samo počnem da kašljem.

,,Olivia, otvori  vrata!", Nejtan počne da lupa na vrata i da me doziva. Nemam snage da mu odgovorim i pokušavam da smirim kašalj. Ovo je kašalj od napada panike,  počnem da se umivam kako bi se osvežila i smirila.

,,Razvaliću vrata!", nastavlja da lupa i doziva me. Obrišem lice peškirom i otvorim mu vrata. Na licu mu se ocrtava bes pomešan strahom. Gleda me, a zatim uhvati za ramena.

,,Liv, jesi dobro? Šta se dešava?", pogledom prelazi po mom telu tražeći odgovore, a zatim me pomeri da sednem na ivicu kade.

,,Uplašila si me. Nisam očekivao da ćeš tako reagovati na san...noćnu moru?! ", teško progutam knedlu, i molim se da me ne pita šta sam sanjala. Zagleda me, i nežno prstima opipava po mom vratu i ogrebotini koju sam sebi nanela. ,,Moramo ovo da očistimo. Hvala Bogu nije strašno." Odlazi do ormarića i iz njega uzima  vatu i neku tečnost. Vraća se do mene i čučne, a zatim nežno prelazi natopljenom vatom preko moje ogrebotine.

,,Da li te peče?", pažljivo upita. Uspem da samo negiram klimanjem glavom, iako osećam blago pecanje, koje nije ništa strašno pored onoga što osećam u sebi.

,,Da li sam nešto govorila?", bojažljivo i tiho upitam. Nakon što je završio čišćenje ogrebotine, pogleda me i zastane na momenat. ,,Ne!", izgovori i ode do ormarića da uzme neku kremu koju mi namaže na vrat. ,,Više si izgledala kao da se gušiš?", odjednom počne da priča. ,,Uplašio sam se da nisi dobila neki napad. Pokušavao sam da te probudim, dozovem, ali ti si se hvatala za vrat kao da pokušavaš da skloniš nešto sa sebe. A zatim si počela da dozivaš mene", iznenađeno ga gledam. Do sada mi se nije desilo da nekoga dozivam. Bar po onome što znam iz priči Niki i Mel koje su bile mnogo puta prisutne kad su moji košmari bili u pitanju. Ovaj put sam tražila spas u kojem sam njega dozivala. Želela sam da me spasi, i to je učinio. Bio je pored mene. Izvukao me je iz moje tame u svoje ruke, u njegovo sigurno utočište.