Lotos

Prva runda

Polako otvaram oči, dok sunčevi zraci ulaze kroz prozor obasjavajući moje lice i budeći me iz sna koji je noćas bio mučenje za mene. Celu noć sam se vrtela i pokušavala da spavam, ali je to bilo bezuspešno. Nisam mogla da smirim svoje smisli, i preispitivanje celog dogadja od prethodnog dana, da utišam u sebi. Nisam znala da li je moja odluka ispravna ili ne. Da li je to neki strah i čudan osećaj u meni odradio svoje zbog čega ću se kajati ili je nešto drugo u pitanju. Melina je ljuta na mene. Toliko ljuta da se ceo dan nije javljala na telefon kad je saznala da sam odbila posao, već mi je samo poslala poruku ispisanu velikim slovima da ćemo pričati. Nažalost o tome  nema šta da se priča, gotovo je.  Možemo samo da se posvadjamo a to ne ide ni jednoj u prilog. Ništa više ne može da se promeni, jer posle mog jučerašnjeg nastupa, verujem da neću biti poželjna u okruženju kompanije Karter. Isfrustirano udahnem i podignem se u sedeći položaj, prolazeći rukama kroz kosu. Tada ugledam Maksa koji veselo stoji pored mog kreveta i gleda me. Nisam ni primetila da se probudio i da je tu.

,,Dodji, Maks, sada imaš dozvolu da se popneš." Obraćam mu se i pomažem mu da skoči na krevet. Dolazi u moje krilo, umiljavajući se dok ga mazim po glavi i njušci.

,,Misliš li da sam ispravno postupila, Maks?'', pitam ga a njegova glava se naginje na jednu stranu pa na drugu dok me gleda i sluša.

,,Čovek nije ispoštovao moje vreme, dopustio je da ga čekam i bio je drzak napomenuvši nemili dogadjaj pre izvesnog vremena kao šalu.'' Gledam u te medene Maksove okice kako me posmatraju, pa polako spušta glavu upućujući mi čudan pogled.

,,Zar misliš da nisam u pravu?'', gleda me i okreće glavu na drugu stranu pa me opet pogleda.

,,Ne, Maks nisam ga se uplašila i ne, nije ostavio nikakav utisak na mene. On je samo još jedan manje više nadmeni muškarac u prolazu, i ništa više od toga. Možda me malo više nervira nego ostali do sada. Taj njegov stav, izgled, glas, on kao kompletna pojava, bolje reći, jer znam da iza tog andjeoskog lica, krije sam djavo. Meni su dovoljni moji demoni, ne treba mi još on. Da, dobro sam postupila, i nije to što ti misliš, ne bežim ja ni od koga, samo imam svoje stavove i svoj odbrambeni sistem za neke stvari.'' Govorim više sebi nego Maksu, dok me gleda tim čudnim pogledom koji govori, ako ti tako kažeš. 

,,Znaš Maks, loš si sagovornik, samo mi otežavaš situaciju, i još mi je teže sada. Bolje da se spremim za posao. Osećam da će danas biti naporan dan.'' Ustajem iz kreveta i krećem ka kupatilu, dok iza sebe čujem Maksa kako cvili, i okrećem se ka njemu. ,,Sačekaćeš na doručak Maks, brzo ću završiti '', odgovaram i odlazim brzo pod tuš. Nažalost tuširanje mi nije razbistrilo misli ali je bar pomoglo da se razbudim. Nakon brzog doručka i šetnje Maksa, konačno sam krenula na posao. Okupirana mejlovima koji su mi stigli, koračam na slepo gledajući u telefon, a prednost koju imam znajući svaki pločnik i svako skretanje puta do firme, mi koliko toliko omogućava siguran hod da se ne bi zalepila za pločnik, ali sigurnost za prelazak ulice sam izgubila. Udaljena par metara od puta, radi opreznosti koju imam u poslednje vreme, čekajući znak za prelazak ulice, u mislilma se vratim na dan kada sam ga prvi put srela. Ljuta na sebe zbog toga, preispitujem se zašto mislim na njega i sve vezano za njega, a ubrzo me iz tih misli trgne zvono mog telefona, i dok se javljam polako prelazim ulicu, osvrćući se kao da nešto očekujem.

,,Zdravo, Nikol"

,,Zdravo, Liv. Da li stižeš ubrzo u firmu?'', tiho me upita.

,,Tu sam za par minuta. Jel sve u redu, čudno mi zvučiš?", zaintrigirano je upitam.

,,Da, sve je u redu, osim Meline i posla." Uplašeno odgovara, što je jako čudno. Nikol je uvek opuštena i staložena po pitanju svega u životu.

,,Nikol, budi bez brige. Ako je u pitanju jučerašnji dan i posao koji sam trebala da prihvatim to je sve.."

,,Ma nije samo to u pitanju, već..", zastaje pa tiho nastavlja. ,,Liv imam drugi poziv, vidimo se u firmi", prekida mi i ostavlja  me u pola razgovoru, što me još više se iznervira. Da li su svi poludeli zbog posla koji sam odbila ili sam ipak ja luda? Nervozno i brzim koracima stižem u firmu u kojoj je sve previše tiho. Svi se sa polu osmehom tiho javljaju i brzo sklanjaju sa hodnika. Dolazim do svoje kancelarije ispred koje sedi uznemirena Hana, tražeći nesto u mnogobrojnim fasciklama ispred sebe.