Lotos

Neočekivano

Strah je obgrlio moje telo i u poslednje vreme se bori svim snagama da me pobedi i nadjača. Toliko je često prisutan da mi već polako ide na živce, da ću na kraju  poludeti i biti uništena od njega ili ga pobediti. Prošlo je tvoje vreme straha, Liv. Jednom si ga pobedila, moraćeš i ovaj put. Bodrim sebe, skupljajući poslednje atome snage u sebi, da se pokrenem i izađem iz ukočenosti u kojoj se nalazim, ali sam pogled na osobu ispred mene kao da to postaje nemoguće. Gledam u svoju ruku na kojoj se nalazi tuđa, u crnoj kožnoj rukavici čvrsto je drži koja u odnosu na njegovu izgleda kao čačkalica koju može jednim malim potezom polomiti. Pogledom idem preko njegove ruke do njegovog lica. Susrećem se sa njegovim pogledom i teško progutam knedlu kad se zagledam u tamno zelene oči koje me zantrigirano gledaju i plaše. Ispred mene je nepoznati muškarac, kojeg čak i u ovom mraku pod svetlosti spoljnih reflektora uspem da vidim. Crne kratke kose, visok i krupan, nadvija se nada mnom i još više plaši držeći i dalje moju ruku, preteći da ostanem bez nje zbog jakog stiska. Ne mogu poreći njegovu lepotu, iako ja nisam neko ko pada na nju, ali ovaj muškarac ima nešto u sebi što te ostavlja bez teksta, kao sada mene. Ali to je više strah iznenadnog susreta na ovako groznom i opasnom mestu, proklinjući sebe što sam se udaljila od društva, a sada ne znam šta će biti sa mnom. Da li će se Melinine reči obistini i neko me silovati, ubiti ili odvesti u belo roblje? Dok to ne saznam, prvo moram da se borim i sklonim opasnosti koju mi može ovaj čovek a i svaki drugi doneti.

,,Šta tebe briga!", uplašeno povisim ton i cimnem svoju ruku iz njegove. Pažljivo se saginjem i uzimam svoj telefon sa poda i udaljim korak od njega.

,,Šta me briga?", odjekne njegov glas i na momenat sam pomislila da će se zidovi urušiti. ,,Ušla si na mesto gde nisi smela i rizikovala svoj život." Udaljim se još korak, kao da me njegov bes tera od njega, ali ubrzo osetim iza sebe nešto što mi onemogućuje dalje pomeranje. Pogledam u telefon koji pokušavam da upalim a zatim vratim pogled na njega.

,,Rizikovala, tako što bi me neko ubio? Možda u ovom slučaju ti?", pokušavam da zvučim i izgledam što mirnije ali za sada mi to ide teško. ,, Zbog tebe mi je telefon slomljen." Besno i očajno odgovorim, na šta se on sarkastično nasmeje.

,,Bolje telefon nego ti, lepotice. I ne, ne bih te ja ubio, već plafon iznad tebe koji  visi." Na njegove reči odmah pogledam na gore i šokiram se šta vidim. Parče plafona  bukvalno visi o koncu iznad mene, a ni na drugim mestima nije ništa bolje. Čista je sreća što ovo još stoji i nije nekoga ubilo, u ovom slučaju mene. Ako se ne sklonim ubrzo odavde možda i spasim sebe.

,,Ako je ovo toliko opasno, zašto si i ti ovde?", polako se sklanjam u stranu i dalje gledajući u plafon pa u njega, bojažljivo koračajući i tražeći put ka izlazu.

,,Zbog tebe.", pogledam ga i njegove reči me iznenade. ,,Ja odlično znam ovo mesto. Kao i to da sam pismen i znam da čitam šta piše na traci koja je nalepljena na ulazu u ovo mesto. A odlično znam da bilo koja osoba koja se večeras ovde nalazi zna da je ovde ulaz zabranjen zbog opasnosti koju nosi. Kada sam video tebe da ulaziš unutra, znao sam da si ovde novajlija i da te jedno upozorenje na ulazu neće zaustaviti. I da bi se izbegla tragedija, došao sam po tebe." Priđe mi i opet me uhvati za ruku i povuče. ,,Idemo", opet cimnem ruku iz njegove blago ga gurajući, ali njegovu snagu koju ima je nemoguće pomeriti, uspela sam samo da ispusti nešto iz ruke što mi odmah zapadne za oko. Gledam kako se saginje i uzima kacigu u ruke i tada mi bude jasno, da je on jedan od bajkera. Malo ga bolje pogledam i vidim da je obučen u crne pantalone koje su u kompletu sa kožnom tamno bordom jaknom i da je to odelo za motor, a onda mi pogled skrene kaciga i logo na njoj. Kobra. On je čuvena Kobra. Osoba koju niko ne zna kako izgleda se nalazi upravo ispred mene. Sam pogled na njega i boja očiju kao da mi odmah potrđuju da je to on.

,,Kobra!?", izustim tiho i kada shvati da sam otkrila njegov identitet izraz lica mu se menja. Udaljim se još korak dalje ali on mi se približava.

,,Šteta. Bolje da te je ubio ovaj plafon, onda ja ne bi morao da prljam ruke i to uradim umesto njega."