Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Razgovor s Ketrin

Plakala sam sve do kuće. A kad sam došla kući istuširala sam se a onda opet plakala. Zaslužila sam to i on je u pravu, ali nisam mogla ništa protiv toga.

Opet sam osećala onu neopisivu tugu koju već dve godine nisam osetila.

Zaspala sam zgrčena u krevetu jecajući.

Ujutru kada sam se probudila pozvala sam mamu, pa sam spremila doručak. Zaboravila sam da sama živim pa je bilo malo komplikovano. Kada sam završila pozvala me je Adrijana.

"Hej, jesam li te probudila?", pitala je.

"Ne, budna sam već duže vreme. Šta je bilo?"

"Ništa... Sinoć sam pričala s njim... Bilo je kasno, oko tri ujutru... To nije sinoć, nego jutros... Svejedno, nisam mnogo uspela. Još kad bi on pričao. Okrenuo je leđa celom svetu, i užasno me nervira zbog toga..."

"Rekla sam ti da mu ništa ne pričaš. U pravu je."

"Nina! Nije u pravu!"

"Nemoj, molim te."

"Slušaj, hajde da se ja, ti i Silvija nađemo danas negde pa da pričamo, okej?"

"Okej, gde?"

"Znaš onaj kafić malo dalje od moje kuće? Možemo tamo? U jedan?"

"Okej, ti javi Silviji."

"Važi."

"Je l' Patrik ima još uvek onaj isti broj?"

"Da, što?"

"Onako... Vidimo se danas."

"Ćao."

Kada je spustila slušalicu, odlučila sam da ga pozovem. Iako nisam znala šta bih mu rekla.

Još kad bi se javio.

Gluposti. Stvarno sam očekivala da će se javiti? Stvarno sam glupa.

Juče mi je rekao da ne želi više da me vidi. Zapitala sam se da li je stvarno to mislio? Da li me je... zamrzeo?

Samo što sam htela sebi da odgovorim zazvonio mi je telefon. Pomislila sam da je Patrik i zbog toga mi je on ispao iz ruke. Podigla sam ga i videla da me zove Ketrin Vilson. Podigla sam slušalicu.

"Nina?" bojažljivo je upitala.

"Ja sam."

"Čula sam da si se vratila. Jesi li dobro?"

"Dobro sam, ne brinite."

"Slušaj, želela bih ponovo da ti se izvinim. Krivica me ubija, ne znam šta da radim..."

"Sve je u redu. I ja moram vama da se izvinim zbog Patrikovog ponašanja, ono kad je hteo...." Da vas ubije, htela sam da kažem.

"Nemoj. Patrik stvarno deluje kao buntovnik, ali te voli."

"Ne voli me. Mrzi me zato što sam otišla od njega." Zašto se ja ispovedam njoj?

"To ti je rekao? Nina, povređen je, ali je muško pa neće da prizna. On mrzi sebe što te je pustio da odeš i što ne prestaje da te voli."

"Nije tako. Niste ga videli juče, rekao mi je užasne stvari."

"Veruj mi, voli te. Samo mu daj vremena."

"Zašto mi pomažete?"

Oklevala je a onda je rekla: "Draga si mi."

A onda je spustila slušalicu.

To je bilo čudno.

Ketrin je možda i pravu, ali šta ako nije? A šta ako jeste?, kaže glasić u mojoj glavi. Opet sam ostala zbunjena.

Sve u svemu, ovaj razgovor s Ketrin mi je pomogao. Izgleda da nije toliko loša.

Malo pre mog nervnog sloma mrzela sam je. Istinski sam je mrzela. Mada nisam shvatala što, ona nije Bog, nije odgovorna za sve što mi se desilo.

Posle nervnog sloma Adrijana mi je rekla da je dolazila da mi se izvini.

Više nisam ljuta na nju.

Sada samo želim da se pomirim s Patrikom. Više od svega to hoću.

***

U pola jedan sam počela da se spremam.

Napolju je bilo septembarski sunčano pa sam obukla crnu suknju do kolena, belu majicu bez rukava a preko toga kožnu jaknu. Obula sam crne štikle. Imala sam neku želju za sređivanjem i šminkanjem.

Uzela sam torbicu i uputila se ka kafiću.

Kada sam stigla u kafić videla sam Adrijanu i Silviju.

"O, Nikolija, kako si lepa", viknula je Silvija odmeravajući me.

"Hvala ti, Silvija", rekla sam i šaljivo se naklonila a onda sela.

"Šta ti je?", pitala sam Adrijanu. Izgledala je tmurno.

Pogledala me je, uzdahnula a onda rekla: "Opet smo se posvađali. Ovog puta je i mama bila tu. Izleteo je iz kuće a odmah za njim i ja, mada ga nisam videla."

"Dođavola." rekla sam

Pružila sam ruku ka Silviji. "Daj mi tvoj telefon."

Začuđeno me je pogledala ali mi ga je dala.

"Šta to radiš?", pitala me je Adrijana

"Meni neće da se javi," govorila sam dok sam kucala broj. "S tobom se posvađao, ali nema razloga da se ne javi Silviji."

"Prepoznaće ti glas." upozorila me je Silvija

"Znam, zato ćeš ti da pričaš s njim", rekla sam i vratila joj telefon

"Ja? Šta ja da mu kažem?"

"Reći ćeš da ti treba Adrijana i pitaćeš gde je."

Silvija je prislonila telefon uz uho. "Halo? Da, ja sam Silvija, Patriče. Htela bih da te pitam gde si."

Pogledala me je.

"Aha, a gde je Adrijana?"

Opet me je pogledala ali s kezom na licu.

"Okej, hvala ti."

Isključila je telefon, a onda mi se nacerila i rekla mi naziv mesta.

"Bila sam tamo", rekla sam. "One večeri kad sam s njim išla kod Ketrin, tada je bio jako ljut na nju."

"Pa", rekla je Adrijana i uhvatila me za ruku. "Šta da ti kažem? Srećno."

"Hvala, trebaće mi sreća."

-------------------------
Heej, ćaos :))

Nadam se da vam se dopada, komentarišite i kliknite VOTE

xoxo, Gossip girl :))