Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Pesma samo za tebe

"I, gde idemo?" pitao je Patrik. Stajao je na ulaznim vratima mog stana, čekajući me. Padao je mrak, pa sam morala da upalim svetlo u hodniku.

"Ne znam", priznala sam i pogledala se. "A, i još uvek nisam spremna za bilo kakav izlazak.

"Meni izgledaš prelepo", rekao je i slegnuo ramenima.

"Sačekaj minut."

Obukla sam sivu sportsku haljinu i našminkala se dok je on čekao.

Posle par minuta bila sam spremna.

"Idemo u bioskop", rekla sam. "Gleda mi se neki dobar horor."

Podigao je obrvu. "Bioskop? Stvarno? Baš si skromna."

Osmehnula sam se a on mi je pružio ruku. "Tvoja želja, moja zapovest."

Zahtevala sam da šetamo do bioskopa jer je veče bilo prelepo.

E sad, film koji smo tamo gledali je delovao kao neslana šala. Radilo se o prizivanju duhova. O jednoj devojci koja ih je prizivala. Patrik samo što nije pao od smeha kad je čuo. Meni je bilo muka.

Stvar je u tome da ih ona, posle prizivanja, viđa i polako počinje da ludi. Na kraju stvarno umire od ludila a i niko joj nije verovao. Ovo je bilo nešto najstrašnije što sam ikada gledala u životu.

Posle filma smo šetali u parku.

"To je bilo užasno", priznala sam. "Koji me je đavo terao da gledam horore."

Nasmejao se. "To nije stvarno."

Pogledala sam ga kao da je lud. "Nije li?"

Odmahnuo je glavom. "Nisam to hteo da kažem. Oni to prikazu skroz nestvarno. Ne znam, lupam gluposti, ali nije baš tako sve krvavo i odvratno. Mnogo su strašnije stvari koje ne vidimo i protiv kojih ne znamo da se borimo."

"Razumem te", rekla sam. Uhvatila sam njegovu ruku. "Zašto ne mogu ovako da budem s tobom zauvek? Da budemo zajedno, srećni?"

"Nikada mi neće biti jasno kako smo se nas dvoje uklopili", rekao je s skoro neprimetnim osmehom na licu. "Bili smo tako različiti. Kao svetlo i tama."

"Kao mesec i sunce? Možda i nismo toliko drugačiji koliko nam se čini. Možda se suprotnosti stvarno privlače. Ali, to sa suprotnostima obično ne uspeva. A mi trajemo."

Da li je to baš bilo tačno? Dve godine nismo bili zajedno.

"Trajaćemo, Patriče", ispravila sam samu sebe. "Mi smo zajedno. Kao muzika i reči. Ne ide kad nismo zajedno. Tada ništa nema smisla. Mi smo jedno."

Okrenuo se ka meni i poljubio me.

"Hajde da zajedno naučimo ponovo da volimo", rekla sam.

Odgovorio mi je još jednim poljupcem. "Samo još da te pomirimo s Adrijanom" rekao je a ja sam se složila.

"Hoće li svemu ovome doći kraj jednog dana?" pitala sam nakon par minuta tišine.

"Svemu dođe kraj nekada", rekao je

"Nekada", ponovila sam neuvereno.

"Tebi se ništa neće desiti", rekao je. "Biću uz tebe zauvek. Znaš to."

"Znam, ali šta ako se nešto desi i sve ode dođavola?" Odmahnula sam glavom, pa nastavila. " Ne znam više ni šta pričam... Potpuno sam izgubljena. Opet imam onaj osećaj u stomaku. Ne umem da ga opišem, ali to sam osetila zadnji put pre dve godine. I nimalo mi se ne sviđa."

Seli smo na jednu klupu. Bilo bi skroz mračno da jedno ulično svetlo nije prekrilo skoro pola ulice, uključujući i nas.

On je stavio ruku na moj vrat. "Ne misli o tome. Samo ne misli o tome. A, ako ti se nešto bude desilo... Makar za to bio kriv duh, oteraću ga nazad u pakao iz kog nije trebao ni da izlazi."

***

Sledećeg dana sam se probudila rano. Patrik i ja smo ostali budni do četiri sata, tako da nisam shvatala zašto sam budna ovako rano a i ne spava mi se.

Istuširala sam se i presvukla a onda pozvala Katarinu.

"Ćao, Katarina", rekla sam. "Jesi li pričala s Adrijanom?"

"Ne", odgovorila mi je. "Nisam imala vremena. I dalje mi nije jasno zašto ste se posvađale."

Nismo znali šta da kažemo Katarini i Nikolasu tako da smo nešto promrmljali o tome kako ona misli da sam ja nešto uradila. Realno, priča je bila strašno neuverljiva, ali Katarinu nije baš mnogo ni zanimala.

"Nema veze... Možeš li samo da mi javiš ako budeš pričala s njom?"

"Naravno da mogu... Hej, pozdravio te je Nikolas. Evo ga ovde sa mnom, pijemo kafu. Pričao mi je o njegovom malom susretu s Patrikom. Bila si u pravu, on je mnogo ljubomoran."

"Celu noć sam provela s njim. Ostali smo budni do četiri."

"Opa, znači, sve vam je bolje?"

"Tako nekako... Moram da idem, a ti mi javi ako pričaš s njom... Vidimo se", rekla sam

"Ćao", uzvratila mi je i spustila slušalicu.

Pregledala sam poruke i videla jednu od Patrika, poslatu u pola šest, znači pre sat i nešto. Ostavio mi je link pesme, i poruku "Možda smo ipak sličniji nego što sam mislio. Volim te."

Pesma je bila Find Your Way od grupe The Afters. Poslušala sam je i rasplakala se zato što nas je oboje tako dobro opisivala. Opisivala nas je sada. Naše trenutno stanje.

Don't believe, the bridge from you to me 

Could somehow ever be washed away.

Don't give in. 

Don't start listening to voices 

Whispering things I'd never say.

There is nothing you could do to make me turn my back on you.

You're never to lost to know where the road is.

It could be dark, you could be hopeless 

But I'll wait 'til you find your way.

You're never to far to be forgotten. 

Here in my heart, I hear you calling.

So I'll wait 'til you find your way back home.

'Til you find your way

'Til you find your way home

'Til you find your way

'Til you find your way home

The hardest part is to just sit waiting. 

My heart breaking for you.

There's an empty space 

Where I save your place 

Knowing that someday I'll look at you...

Shvatila sam da je ona baš za nas, zato što smo oboje bili u položaju da smo morali nekako da izađemo iz tame i da pronađemo svoj put. To je bila naša pesma.

——————————————————————————————————————-

Nadam se da vam se sviđa nastavak, ja sam uživala dok sam ga pisala.

Komentarišite i kliknite VOTE. :)

xoxo, Gossip girl