Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Nije uspelo

Okrenula sam se ka Patriku. On je ustao i pogledao me.

"Šta ti je?", pitao je.

Rukom sam pokazala na Adrijanu koja je tu ležala. "Otvorila je oči."

"Pa zar to nije dobro?", pitala je Silvija Brajana.

On je klimnuo glavom. "Trebala je više da se odmara, ali može i..."

"Ne!", prekinula sam ga. "Pogledala me je jezivo. Pogled joj je bio pun mržnje..."

"Šta hoćeš da kažeš?", rekao je Brajan

"Hoću da kažem da je Kendra još uvek tu."

"Dođavola!", rekao je Patrik iznervirano.

"Male su šanse bile da uspe", rekla sam. "Trebali smo da kažemo Ketrin. Ovo je bila loša ideja."

"Ne možemo da joj sada kažemo ništa", rekao je Brajan. "Ubiće nas ako sazna šta smo radili a da joj prethodno nismo rekli...Ma, ubila bi nas i da smo joj rekli. Lepo nam je rekla da ne radimo ništa."

Okrenula sam se ka Adrijani. Bila je i dalje bleda. Kao duh. Bilo mi ju je žao. Niko od nas nije mogao da joj pomogne, a hteli smo. Nije ona kriva što se tako ponaša. Kendra je za sve kriva. Za sve.

"Ja moram da izađem na vazduh malo", rekao je Patrik i bukvalno istrčao napolje. Nisam želela da ga pustim samog, pa sam pošla za njim.

"Patriče, čekaj!", viknula sam.

Napolju je padala kiša, a ja nisam imala kišobran. Očigledno da Patriku kiša nije smetala.

Konačno sam ga stigla. Stajali smo na ulici, polumokri. Okolo nije bilo puno ljudi. Većina je bilo unutra, sklonjeno od kiše.

Stala sam ispred njega. Oči su mu sijale nekim čudnim sjajem, a kapljice kiše su mu klizile niz lice.

"Znam", rekla sam kada je uzdahnuo. "Znam kako ti je." Zagrlila sam ga i malo ga opustila.

"Ne", rekao je. "Ja sada znam kako je tebi. Pre dve godine, tokom onih dana kada nisi mogla da budeš sama sa sobom, nisam baš najbolje shvatao, nisam te razumeo. Sada razumem. Sve mi je jasno. Izvini."

"Zašto se izvinjavaš? Nisi ti kriv. Nisi mogao da znaš." Poljubila sam ga. "Probaćemo sve kako bi ih se rešili. Kendra i Anđela su nam već dovoljno upropastile živote. Dosta je bilo."

Klimnuo je glavom, uhvatio me za ruku i polako smo se vratili nazad.

Kada smo ušli, zatekli smo sve kako je i bilo. Adrijana je ležala a Brajan i Silvija su sedeli jedno pored drugog.

"Bože, kako ste mokri!", viknula je Silvija.

"Pusti sad to", rekla sam. "Je l' se budila?"

Brajan je odmahnuo glavom. "Nije se ni pomerila."

***

Probudila sam se u sred noći. Nisam mogla da razaznam gde se nalazim a onda sam prepoznala svoju sobu.

Ubrzo sam shvatila da ne mogu da pomerim ni ruke ni noge. Ali, nisam znala zašto.

Onda se kod mog kreveta pojavio lik neke osobe.

Ženske. Osmehnula mi se.

To je bila Kendra.

Pokušala sam da vrištim.

Ni glasa nisam mogla da ispustim.

Polako mi je prilazila. U drugoj ruci je imala nož.

S druge strane se pojavila Anđela.

Nisam mogla da vrištim.

Zašto ne mo..?

Smejale su se.

Osetila sam hladan čelik na nozi.

Osetila sam Anđelinu hladnu ruku.

Osetila sam kako mi nož raseca kožu.

Nisam mogla da vrištim.

Nisam mogla da govorim.

Nisam mogla ništa da učinim.

----------------------------------

Prijemni je prošao, sada ću stalno postavljati nastavke! :)

Nadam se da vam se ovaj sviđa

Komentarišite i kliknite VOTE xD

xoxo, Gossip girl