Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Šetnja po kiši

Pesma: The Afters - Runaway

Stajala sam, zbunjeno je pogledavši.

"Ja sam kriva? Za šta?" pitala sam

Adrijana je uzdahnula mrzovoljno. "Za sve ovo. Morala si da se vratiš, a? Morala si da se vratiš zajedno s duhovima?"

Nisam verovala u ono što je govorila.

"Vratila si se" nastavila je. "A i oni su se vratili s tobom."

Znači, za to me okrivljuje? Šta je s njom? Pogledala sam Patrika koji je bio zbunjen kao i ja.

"Adrijana" rekla sam. "ja nisam ništa uradila. Nisam ja kriva što su se oni vratili."

"Naravno da jesi!" vrisnula je. "Da nije tebe, mi... Ti si kriva!"

Osećala sam suze u očima. "Čekaj malo, Ko je uopšte prizvao te duhove pre dve godine? Čija je to prokleta ideja bila? Ništa od svega ovog se ne bi dogodilo da tebi nije bilo dosadno!"

Gledala me je širom otvorenih očiju, ali ništa nije rekla. Okrenula sam se, a Patrik me je uhvatio za ruku, ali ja sam se otrgla. Bez reči sam otvorila vrata, izašla i zalupila ih za sobom.

Kada sam izašla na ulicu, padala je kiša. Nisam htela kući,

pa sam pošla u šetnju na kiši bez kišobrana. Kao u onim romantičnim filmovima kad devojka raskine s dečkom pa onda tuguje. Samo što ovo nije bila tuga za dečkom. Ona je trebala da me razume. Ona bi to trebala. Pobogu, zna šta smo sve prošli. Niko ne treba da se okrivljuje, ali ona ih je prizvala. To je bila njena ideja. Ne može sada da skače na mene zato što sam se vratila. Šta joj se desilo? Je l' moguće da je opsednuta? I nju je duh zaposeo? Kendra?

A šta ako nije? Šta ako je jednostavno ljuta i povređena zbog onog što joj se desilo? Pa, ako je tako, to ne znači da mora mene da krivi.

Prolazila sam pored jednog butika u čijem izlogu sam videla jednu prelepu plavu haljinu. Bila je božanstvena. Kao šivena za princezu. Stala sam i zagledala se u nju. Tada mi je zazvonio telefon. Izvadila sam ga iz džepa i videla da me zove Patrik. Javila sam se.

"Gde si?" odmah je pitao

Okrenula sam se oko sebe.

"Volela bih da znam i sama", odgovorila sam.

"Zalutala si?"

"Izgleda", priznala sam. Do sada nisam obraćala pažnju, ali stvarno ne prepoznajem okolinu.

"Pada kiša, Nina."

Frknula sam. "Primetila sam. Kako je Adrijana?"

Uzdahnuo je. "Besna je.Ne prepoznajem je. Na trenutak sam pomislio..."

"Da nije zaposednuta", završila sam. "Znam, i ja sam to pomislila. Misliš li da smo u pravu?"

"Ne znam... Biće loše ako jesmo. neću da joj se nešto loše desi."

"Neću ni ja. Moramo da se pomirimo."

"Pitaj nekog u kojoj si ulici i dolazim po tebe."

"Ne", rekla sam. " Ne, hoću da budem sama. Nisam spremna još uvek da pričam s Adrijanom. Povredila me je. Nije trebala to da kaže."

"Nina, ako je zaposednuta, onda nije ona kriva. Uostalom, sećaš se sebe pre dve godine?"

"Znam, ali ja nisam okrivljavala druge ljude zbog svog stanja."

"Pa to nije isto."

"Patriče, moram da idem.Vidimo se..."

"Uskoro ću te ponovo nazvati. Volim te."

"I ja tebe"

Prekinula sam. Bacila sam još jedan pogled na plavu haljinu u izlogu i krenula dalje. Gde? To nisam znala.

Iako sam bila skroz mokra, nisam htela da se vratim kući. Trenutno sam ovo želela. Zvuk kiše koja udara o stakla automobila i po putu, njen miris i prijatan osećaj na koži kada jedna kap klizi na ruci. To mi je bilo potrebno. Da sve zaboravim. Da me svi zaborave. Ponekad sam zamišljala kako bi bilo da odem nekuda, sve i svakoga zaboravim i nikada se više ne vratim.

Možda bih se tako otarasila i duhova. Možda ne.

Ali, lepo je zamišljati.

Ipak, ne bih mogla baš da odem zauvek. Ostao bi neko kome bih nedostajala. Moji roditelji, Patrik, Silvija, Katarina... Adrijana, možda? Posle ovoga danas, ne znam baš.

I kada bih otišla, nikada ništa ne bi i neće moći da popuni prazninu koju sam osetila one večeri kada je Aleks umro. Mnogo mi nedostaje. Ironija je u tome što je u meni nekadašnja najbolja drugarica njegovog ubice, Kendre Devilers. izgleda da ću morati da naučim da živim s tom prazninom na koju se ni posle dve godine nisam navikla.

——————————————————————————————————————

Nedelju dana me nije bilo. Izvinite zbog toga. Nemam vremena. U petak imam drugarsko veče i moram da se spremam, a uz to i nisam imala par dana internet, a ni telefon mi ne radi, i ovo pišem s lap topa mojih roditelja, i opet - izvinite. Ne znam kada ću da objavim nastavak za ''Izaberi mene'' i ''Feniks mora da gori'', nadam se uskoro.

xoxo, Gossip girl