Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Spas anđela

Sledećeg dana kad sam došla kući pozvala me je Katarina, devojka koju sam upoznala u Rusiji.

"O, bože, kako mi nedostaješ!" rekla je na ruskom.

"I ti meni!"

"Imam odlične vesti, onda!"

"Koje?" pitala sam

"Dolazim kod tebe!"

"Gospodebože! To je super! Kada?"

"Sledećeg vikenda se vidimo."

"Nemaš pojma koliko mi je drago."

"I meni je!"

Posle razgovora sam pozvala Silviju da joj kažem za Katarinin dolazak. Ispričala sam i njoj i Adrijani za moje druženje s njom.

Bilo mi je malo muka pa sam izašla da se prošetam.

Otišla sam u park pa na most i tu sam stala.

Gledala sam vodu i činilo se da je stvarno duboko. Osetila sam da me neko gura u leđa i od siline udarca sam se prevrnula preko i padala u vodu. Počela sam da vrištim.

Upala sam u ledenu vodu vrišteći.

Nisam znala da plivam.

Bilo je mračno i duboko.

A ja nisam mogla da izađem.

Ponestajalo mi je vazduha...

Morala sam da udahnem.

Morala sam...

Onda sam ugledala nečije lice.

Bilo mi je tako poznato... Crna kosa, oči boje crne čokolade... To lice već dugo nisam videla...

To je bio moj brat. Moj brat Aleksandar.

Osmehnuo mi se a onda me uzeo za ruku i povukao na površinu.

Konačno sam udahnula i počela da kašljem.

Prišao mi je jedan dečko i izvukao me.

"Jesi li dobro?" pitao je dok sam ja drhtala. Dao mi je svoju jaknu.

"Da... Hvala ti..."

"Jesi li pokušala da se ubiješ, pobogu?"

"Ne..." rekla sam

"Kako si onda upala?"

Odmahnula sam glavom. "Ne znam..."

"Uzeću taksi, da te odveze do kuće."

Zaustavio je taksi i ja sam ušla u njega. Dao je novac taksisti iako sam se protivila.

"Hoćeš li da pođem s tobom?" ljubazno me je pitao.

"U redu je", tiho sam izgovorila. "Mogu li samo da znam kako se zoveš?"

"Brajan. A ti?"

"Nina..." Zastala sam. "Pa, Brajane, hvala ti. Puno."

"Nema na čemu."

Osmehnuo mi se i zatvorio vrata.

Rekla sam taksisti adresu i on je krenuo. Držala sam suze u očima koliko sam jako mogla.

Konačno je stao a ja sam onako mokra otišla u stan.

Zaključala sam vrata i naslonila se na njih.

A onda sam vrisnula.

Vrištala sam i plakala jako dugo. Nisam mogla da verujem. A možda sam sve sanjala, možda mi se učinilo. Učinilo mi se da sam videla Aleksa, i da me je on spasao od sigurne smrti. Kad sam već kod toga, ko me je uopšte gurnuo? Sve je bilo tako komplikovano.

Mnogo mi je nedostajao. Mnogo mi nedostaje.

Otišla sam pod tuš i posle sam obukla crnu haljinu još uvek jecajući.

Htela sam da odem na groblje. Na grob svog brata.

Kupila sam belu ružu i taksijem otišla.

Dok sam hodala prema njegovom grobu razmišljala sam. Ovo mi je drugi put da dolazim ovde. Prvi je bio pre polaska u Rusiju, pre dve godine. Nisu mi dozvolili, ali uspela sam da ih namolim. Doktor je rekao da bi mi to škodilo u oporavljanju. Ali, ja sam svejedno otišla. Taj dan je bio jedan od najgorih u mom životu.

Došla sam do njega i opet zaplakala.

"Hvala ti", rekla sam. "Hvala ti za to što si me danas spasao, za to što si uvek bio uz mene, za to što si me uvek štitio. Za sve. Volim te najviše na svetu i uvek ću te voleti. Ne znam da li me čuješ, mada to nije nemoguće. Često sam se ljutila na tebe, ali ti me nikada nisi izdao."

Stavila sam ružu.

Kiša je počela da pada.

"Gde god da si sad... Želim opet da te vidim. Ne mogu ovako više. Otkad si otišao, moj život nema smisla. Nedostaješ mi, Aleksandre. Mnogo mi nedostaješ."

Sela sam i plakala. Izgledalo je kao i da nebo plače sa mnom.

-----------------------------

Nadam se da vam se sviđa, komentarišite i kliknite VOTE:)

xoxo, Gossip girl