Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Vrisak

Vrištala je predugo. Imala sam osećaj da će mi bubne opne pući. 

I taman kad sam se spremila da skočim...

Probudila sam se.

Još jedan san. Isti san sanjam cele nedelje. I uvek neka žena vrišti, a ja sam na ivici, i kad poželim da skočim, budim se.

Posteljina je bila mokra od mog hladnog znoja koji me je oblio, a srce sam osećala u grlu. Svako jutro je isto. Osećam se kao da nisam ni spavala, već celu noć trčala maraton, ili tako nešto.

Posle doručka sam pozvala Silviju da odemo zajedno kod Adrijane i Patrika. 

Adrijanu uopšte ne viđam. Izgleda kao da je Patrik krije.

Silvija se pojavila u crnim pantalonama, crnoj majici s printom i crnoj kožnoj torbi.

"Kako depresivno", rekla sam. Ja sam obukla sive helanke, crne čizme i plavu majicu.

"Pričaj mi o tome. Danas se baš tako osećam", frknula je. Slegnula sam ramenima i mi smo krenule. Htele smo malo da se prošetamo. Inače, juče je pao sneg. Nema ga mnogo, ali je prelepo. Kad se samo setim kakvu sam zimu imala pre dve godine... Ne želim da se to ponovi.

Stigle smo kod Patrika i Adrijane. 

Ali, u dnevnoj sobi smo zatekle samo Patrika.

Crna majica, crne farmerke. Bio je u istom depresivnom fazonu kao i Silvija. Pušio je cigaretu i osmehnuo nam se kada nas je video. Izgledao je umorno i ispijeno, kao da dugo nije spavao.

"Stigle smo", rekla je Silvija veselo.

"Da," rekla sam. "Gde je Adrijana?"

"Gore je", odgovorio je i uvukao dim u pluća.

"Dobro, ja idem da je vidim", rekla je Silvija.

"Ti ostani", rekao mi je Patrik. "Moramo da razgovaramo."

Pogledala sam Silviju koja je klimnula glavom, a onda se popela gore.

"Šta je bilo?" pitala sam ga, a on je ustao. Stao je ispred mene i rekao: "Vrišti. Ne prestaje. Svake noći. Ne znam zašto."

Vrišti, ne prestaje...

"Koliko već?"

"Već tri noći", rekao je.

"Pa zašto mi nisi rekao?", pitala sam ga, iznervirano.

Uzdahnuo je. "Zato što ne vrišti stvarno. Vrišti u mojim snovima."

Kao da me je neko pogodio kamenom u grudi. Nisam mogla da dišem.

"Šta...?"

"Ne mogu da spavam, a nekako znam da je to ona."

"Patriče.... I ja čujem vrištanje u snovima, ali već nedelju dana. I mogu da spavam, samo se  ujutru osećam umorno, kao da uopšte nisam spavala..."

Prebledeo je još više, ako je to moguće.

"Da pozovemo Brajana?", predložila sam.

"Dođavola, Nina! Zašto uvek moraš za sve njega da zoveš? Previše vremena provodiš s njim." Ugasio je cigaretu i sipao sebi piće. Sada nije bilo vremena za njegovu ljubomoru.

"A ti si previše ljubomoran!", vrisnula sam. "On može da nam pomogne, prošao je to sve već. Samo moraš da mu dozvoliš. Moraš da mi veruješ."

Uhvatio me je za ruku. "Verujem ti. Ali, ne verujem njemu." Stežući mi ruku, pogledom je prešao preko mog tela.

"Skloni ruku, to me boli."

Stisak je slabio, dok me na kraju nije pustio. Pogledala sam ga samo da bih u plavim očima videla kako još uvek gori bes i ljubomora. Okrenula sam se i pošla gore, u Adrijaninu sobu.

Otvorila sam vrata i umalo se nisam šlogirala kad sam videla prizor koji me je dočekao...

---------------------------------------------------------------------------------

Komentarišite i kliknite VOTE, nadam se da vam se sviđa.

xoxo, Gossip girl