Mržnja Koja Ne Umire:Oni Žele Nas

Vesti i san

I čekali smo. Baš dugo.

Patrik nije mogao da izdrži u jednom položaju duže od dva minuta.

Ili bi izašao napolju da zapali cigaretu, ili bi šetao levo-desno.

Njegovi roditelji su došli, a Katarina je rekla da će doći sutra u posetu.

"Moram da izađem", rekao je Patrik a ovog puta sam pošla s njim.

Hodala sam za njim u tišini dok nismo došli napolju na hladan vazduh.

On je seo na klupu a ja sam i dalje stajala. Gledala sam u prelepa svetla grada. Grad je uvek najlepši noću.

"Ne mogu više", rekao je odjednom.

Pogledala sam ga.

"Ne mogu stalno da se brinem hoće li neko od vas umreti. Nina, ne mogu."

Sela sam. "Znam. Ne mogu ni ja. Da nije njih dve", rekla sam misleći na duhove, "ništa od ovog ne bi bilo. Mrzim ih. Mrzim ih zato što su mi ubile brata, zato što su mi ubile drugaricu, zato što je Adrijana na operaciji, zato što je tebi loše zbog toga... Mrzim ih. Ali, sećaš se šta si mi rekao onog dana kada smo se prvi put poljubili? Borićemo se do kraja." Uhvatila sam ga za ruku.

"Volim te", rekao je

"Znam. I ja tebe."

Ušli smo ponovo unutra.

"Patriče, jesi li dobro?" pitala ga je gospođa Morgenstajn

Pogledao je u mom pravcu, klimnuo glavom i rekao: "Sada jesam."

Nisam shvatala kakva to operacija traje tako dugo. Drhtala sam. Zašto niko ništa neće da nam kaže?

"Zašto nam niko ništa ne govori?" pitao je Patrik nervozno kao da mi čita misli

"O, bože", rekla je njegova majka. "Znala sam da nije trebala da nauči da vozi, nije to bilo za nju..."

"Molim te, prestani", rekao je Patrik

"Možeš li da ne razgovaraš tako sa svojom majkom?" pitao je njegov otac a meni je odjednom bilo strašno neprijatno.

Patrik nije ništa rekao.

Seo je malo dalje od svojih roditelja, a i ja pored njega.

"Ne mogu više da čekam", rekla sam. "Umreću."

Tada je došao doktor koji ju je operisao. Bio je nizak i nosio je naočare. Pogledao je Adrijanine roditelje i pitao da li su oni njeni roditelji.

"Da", rekla je gospođa Morgenstajn. "Šta mi je s ćerkom?"

"Gospođo", rekao je doktor oprezno. "Bojim se da nemamo lepe vesti za vas."

Svi smo bili kao na iglama. Učinilo mi se da ću da povratim. Skoro smo svi ustali u isto vreme.

"Adrijana je pala u komu", rekao je doktor

Ne, ne, ne, ne....

"Ne!", vrisnula sam

Adrijanina majka je zaplakala, a njen otac je seo i prekrio lice rukama.

Patrik je samo nemo zurio u prazno.

Okrenula sam se ka njemu. Ništa. Izgledao je prazno.

"Patriče", rekla sam kroz suze. "Molim te."

Doktor je nešto rekao ali ja ga nisam čula, zatim je otišao.

Dođavola, izgledao je totalno nezainteresovano. Kao da ni ne zna zašto smo ovde.

Pogledom je prelazio preko svojih roditelja, pa na mene. Onda se okrenuo i uputio ka izlazu.

"Čekaj!" viknula sam i pošla za njim. To sam celo veče i radila, ustvari.

Stao je kada smo izašli.

"Patriče! Šta je tebi? Zašto si takav?"

"Kakav?" upitao je hladno

"Reci nešto. Znam da ti je teško."

"Ne znam šta ću sa sobom, Nina. Dosta mi je svega."

Zagrlila sam ga i zaplakala.

Poljubio me je u obraz, pa u usne.

"Bože, ova noć je bila preduga", rekao je

Pogledala sam u mobilni. "Sada je pet ujutru. Jeste bila preduga..."

Tek sam sad primetila da je svanulo.

Odlazak kod Ketrin mi se sada činio tako dalekim, kao da je od tada prošlo mnogo godina.

"Hajde da se vratimo unutra", rekla sam a on je na to samo klimnuo glavom

"Ja ću ostati ovde", čula sam Adrijaninu majku da govori kad smo došli

"I ja ću", rekao je Patrik

"Ti idi kući, Patriče", rekla je ona

"Ne. Ostaću ovde."

"Pobogu," progovorio je njihov otac. "Ostaću i ja."

"Onda ću i ja", rekla sam a onda se zapitala da im nešto ne kvarim i odjednom shvatila da sam višak.

"Nina, ti idi", rekao je Patrik. "Bolje da odeš, mi smo tu a ti idi da se odmoriš."

Klimnula sam glavom a on se ponudio da me isprati do izlaza ali sam odbila. Poljubio me je u obraz i ja sam otišla.

Kada sam stigla kući prvo sam se istuširala a onda legla u krevet i istog trenutka zaspala.

Sanjala sam neku sobu skroz belu. I sebe kako samo stojim u njoj.

Onda se pojavila nečija figura... Poznata. Shvatila sam da je to Anđela Mlinovski. Duh. Prokleti duh.

"Šta hoćeš?" pitala sam besno

"Izvini", rekla je jednostavno. "Nisam želela da se bilo šta od svega ovoga dogodi tebi. Nisam želela da tako patiš."

"E pa, malo je kasno za izvinjenja. Kako sam dospela ovde uopšte? Šta je ovo?"

"Ovo je tvoj san", rekla je

"Moj san? Ova soba?"

"Da.."

"Zašto si došla? Zašto niste otišle još pre dve godine kada ste mi ubile brata?" pitala sam ogorčeno

Odgovor nisam dobila.

Pojavila se samo gusta tama.

Malo je podsećala na moj život trenutno.

Bez izlaza i bez nade.

_______________

Komentarišite i kliknite VOTE :)

xoxo, Gossip girl