Prokleta ucenom

1.

Aurora

Nadrljala sam. Zvanično sam nadrljala. Nadrljala sam kao što sam mislila da nikad neću. Sve što sam radila u svom prokletom životu, radila sam kako bih izbegla ovu sudbinu. Sad mi se sve obija o glavu. Mrzela sam mafiju. Mrzela sam svoje roditelje. Mrzela sam glupe mafijaške žene. Mrzela sam odvratne muževe i pokornost koja se od žena očekuje. Apsolutno sam sve mrzela. Svaki dan u mojoj prokletoj kući je bio pakao jer sam morala da budem svedok dok otac tuče moju majku i na taj način potvrđuje svoju muškost. Bila sam svedok kada je pre nekoliko godina moj brat postao ubica sa svega dvanaest godina da bi mene zaštitio. Majčin rođeni brat je jedne noći upao u moju sobu i odlučio da me uništi na najgori mogući način. Imala sam sreće i vrisnula sam iz sveg glasa a onda je Pedro upao u sobu i upucao našeg ujaka u glavu pre nego što se desilo bilo šta pogubno za mene. Tada sam imala deset godina. Normalno bi bilo da sam takve stvari prihvatala jer je to jedino što sam poznavala odrastajući u mafiji. Bila sam svesna da moj otpor prema našem načinu života nije normalan ali nisam mogla drugačije. U kostima sam osećala mržnju i odbojnost prema svima i prema svakom običaju.

Danas sam bila nervozna toliko da sam pojela sve nokte. Majka je bila abnormalno vesela od jutros i nalakirala mi nokte na nogama i rukama. U svetlo roze nijansu, koju sam naravno mrzela. Moju dugu crnu kosu je iščetkala dok nije počela da se presijava i zakačila mi šljaštećom šnalom šiške. I tu frizuru sam mrzela. Odlučila je i da me našminka iako sam mogla sama. Stavila mi je roze rumenilo koje je isticalo moje visoke jagodice, vrlo malo maskare i providni sjaj za usta koji je malo naglasio moju prirodnu crvenu boju usana. Takođe obukla me je u svetlo roze haljinu sa naramenicama koja je potpuno prekrivala moje noge na kojima sam imala baletanke. Izgledala sam kao Snežana, nežna i krhka, porcelanska lutka. Bila sam lepa, nagrađena onakvom lepotom koja bi i najgrešnije bacala na kolena ali me je majka sada doterala kao da idem na maturu i sa mojih punih dvadeset, spustila me na nekih relativnih četrnaest godina. Od kad sam postala svesna sebe i svoje lepote shvatila sam da sam u velikom problemu. Bila sam Italijanka, ćerka Savetnika Damiana de Luke, novog Šefa italijanske mafije. Kada je prošle godine Damiano postao Šef, odlučio je da njegov rođeni stric, moj otac idalje bude njegov Savetnik. Moj otac je bio lojalan do srži Damianu čak i dok je njegov otac bio Šef. Uvek je smatrao da je Bruno ishitren, previše pohlepan za moći i da ne može Familiju da vodi na pravi način. Godinama se za Damiana govorilo da je on pravi Šef što je samo remetilo Bruna dok nije napravio nekoliko nepopravljivih grešaka koje su ga koštale svega. Sada, moj otac cvrkuće služeći Damiana i svi su srećni i zadovoljni osim mene. Što me vraća na deo da sam ćerka čoveka na visokoj poziciji i da sam lepa. Kada sam imala nekih dvanaest godina shvatila sam kakav će biti moj život slučajno načuvši razgovor između majke i oca. Kada sam shvatila da ću biti udata za nekoga ko mom ocu bude odgovarao bez da imam ikakvog prava u odlučivanju a može da se desi i da to bude neko stariji od mene i više od dvadeset godina, otrčala sam besno u svoju sobu i ispod kreveta izvukla spomenar koji sam godinama popunjavala i pocepala ga na milion delova. Iz časopisa sam sekla raznorazne slike haljina i frizura i sve to uredno lepila. Imala sam ideju o savršenom venčanju i haljini i mom princu na belom konju. Maštala sam otkad znam za sebe o velikoj ljubavi i mužu koji će ispunjavati sve moje želje. Bila sam pametno dete i odmah sam shvatila da od toga nema ništa. U meni je u tom trenutku još uvek vladao određeni otpor za koji sam imala snage i hrabrosti da pokažem pred roditeljima. Nakon što sam u afektu besa razrušila pola sobe kao prava tinejdžerka istrčala sam napolje i krenula da se spuštam stepenicama kako bih se obračunala sa roditeljima ali sam se potkliznula i pala niz stepenice skroz do dole. Razbila sam se toliko da nisam smela da se pomerim. Onda mi je sinulo da zaista ne mogu da se pomerim. Od struka na dole sam bila potpuno nepokretna. Roditelji su izleteli iz radne sobe, majka je kukala, otac se držao za glavu i na kraju su me odveli u bolnicu. Nemafijašku bolnicu. Radili su mi gomilu nekih pretraga, mrcvarili su me raznim instrumentima ceo božiji dan i dovodili me na ivicu nervnog sloma ali zaključak je bio jasan. Postala sam nepokretna. Pri padu sam povredila neke živce i moje noge su postale beskorisne. Tada sam prvi put videla oca istraumiranog. Majka je padala u nesvest, on se drao, tražio je mišljenje drugog lekara i tako dalje, uglavnom rezultat je bio isti. Pukla je bruka. Odveli su me kući i pripretili mojim telohraniteljima i bratu da ne govore nikome. Nedeljama je otac dovodio raznorazne fizioterapeute koji bi se bavili sa mnom ali svi su zaključili isto a to je da meni nema oporavka. U kući je u to vreme bila grobna tišina sa povremenim majčinim jecajima. Otac je koristio priliku i tukao majku još više kao da je ona kriva jer sam ja pala. Ja sam sa druge strane bila izbezumljena. Nisam osećala noge, nisam mogla da se kupam, nisam mogla da ustanem i idem u toalet. Moj život se potpuno preokrenuo i to me je bacalo u očaj koji nisam mogla da svarim. Svi su me gledali sa tugom i sažaljenjem osim oca koji je bio ekstremno ljut na mene kao da sam ja namerno želela da postanem nepokretna. Besneo bi i vređao me ali je i nešto što je rekao ostavilo debeli trag na meni. Sećam se toga odlično, iako je prošlo osam godina. Popio je, dovukao se u moju sobu i seo na krevet a onda me jako udario po kolenima. Kad je shvatio da ja ne reagujem zabio je glavu u ruke i počeo da šmrkće. Tad mi je rekao da je polagao velike nade u mene ali da od tog posla nema ništa. Jer ko bi hteo bogalja za ženu? Ko bi hteo ženu koja je nesposobna da rodi naslednike. Bila sam povređena, koliko jedno dete može biti ali sam držala jezik za zubima i ćutala. Sećam se da sam tu noć plakala kao nikad. Ujedno, to je bio i poslednji put da sam zaplakala.