Prokleta ucenom

20.

Ivar

Ceo mesec sam proveo u hotelu u Barseloni a Aurora me nije pozvala. Nisam planirao da odem sve dok se ne javi makar čekao još godinu dana. Dve nedelje kasnije mi je rekla da dođem na večeru. Nisam znao šta da očekujem. Kupio sam buket cveća za nju i ništa za decu jer sam smatrao da je prvi utisak važan i ne želim da im se dodvoravam kroz poklone. Moja bivša žena me je ubijala ljubaznošću što je značilo da je tokom ovih godina prilično sazrela i naučila da igra igrice. Znam da je od mene očekivala najgore ali dobiće istu ljubaznost koju servira meni. Niko nije rekao da ću igrati fer. Zato sam joj kupio cveće. A ako sam u nešto siguran onda je to da prilično dobro poznajem Auroru.

- Zdravo.

- Izvoli uđi. Deca su u dnevnoj sobi. - dao sam joj cveće uz mali smešak a ona me je pogledala kao da sam joj dao ručnu bombu. I to je nešto. Ušao sam u dnevnu sobu i zatekao svoju decu kako sede na kauču kao odrasli ljudi. Oni su piljili u mene a ja u njih. Bilo je to užasno jedno osećanje. Hteo sam da poletim ka njima i zaglim ih ali sam pre toga morao da se predstavim. Progutao sam knedlu i prišao za još jedan korak a onda je Aurora spasila situaciju. - Deco, ovo je... vaš otac, Ivar. Nije bio tu sa vama jer je bio jako daleko ali je sada došao da vas upozna. - čučnuo sam ispred moje dece koja su sedela zbijena jedno pored drugog. Aleksej je izgledao isto kao ja. Bili smo identični a to je bilo suludo videti, kao da gledam svoju sliku iz detinjstva. A moja ćerka Lusia je bila kopija svoje majke. Imala je dugu loknastu crnu kosu i bademaste oči. Bila je nenormalno lepa i gledala je u mene užasnuto. Aleksej je više izgledao zainteresovan za mene od nje ali ni on nije progovarao. - Deco?

- U redu je. Mogu li da sednem ovde pored vas i provedem neko vreme sa vama?

- Da. - Aleksej je prvi progovorio ali je to bilo jako tiho. Nisam im bio puno blizu, nisam ih ni dodirnuo jer sam smatrao da bi trebalo sami da mi priđu. Nisam hteo da preplašim svoju decu i tako ih udaljim od sebe već prvog dana.

- Imam novu lutku. - a onda sam se šokirao kad je moja ćerka tiho progovorila.

- Stvarno?

- Hm da. Mama je kupila sutra za mene. Da li hoćeš da ti je pokažem?

- Juče Lusia, kupila sam je juče.

- Obožavao bih da je vidim. - moja ćerka je skočila sa kauča i otrčala uz stepenice a onda se vratila sa lutkom i dala mi je pravo u ruke. Prišla mi je skroz blizu. - Ovo je baš lepa lutka. Da li ima ime?

- Da, zove se Maria, kao moja mama.

- Aha. I da li Marii ponekad češljaš kosu Lusia?

- Am ne. Zaboravila sam.

- Lusia, frizura joj je grozna, mislim da moramo da je očešljamo malo i zavežemo joj kikice.

- Ok. Idem po šminku. - opet je otrčala gore po svoj alat dok je Aurora piljila u mene sa pokeraškim izrazom na licu. Samo sam joj namignuo. Aleksej je idalje zurio kao kamena statua u mene.

- Da li ti imaš neku igračku koju bi mi pokazao Aleksej? Volim da češljam lutke ali znaš, neku igračku za nas prave muškarce. Ne sme da me čuje Lusia.

- Imam...imam pušku.

- Pušku? Odlično. Mogu li da je vidim?

- Aha. Doneću je. - i tako sam hvala dragom bogu probio led sa svojom decom.

- Sviđam im se. - bio sam presrećan.

- Pričala sam im o tebi. Pazi kako se ponašaš, sedeću ovde sa vama.

- Naravno gazdarice. - kad su se deca vratila i nakon što sam proveo narednih nekoliko sati sa njima u igri, Aurora ih je poslala na sprat na spavanje. Oni su se malo bunili ali ona je bila autoritativna i odustali su.