Prokleta ucenom

12.

Ivar

- Šta koji... - bam bam bam. Dvadeset i pet mojih metaka je završilo u telu italijanskog jebača Alda de Luke. Nije to bila smrt koju sam priželjkivao za njega ali sam ipak osetio zadovoljstvo. Poveo sam nekoliko svojih ljudi koji mi nisu ni trebali jer je cela Familija odlično znala koliko sam u poslednje vreme bio nestabilan. Nakon što sam pobio pola MC kluba i oslobodio Dmitrija, konačno sam se rešio i Nikolasa Medvedeva i njegovog poganog sina koji su se napravili pametni i pravili saveze sa Aldom de Lukom. Broj mojih neprijatelja se znatno smanjio, u Bratvi su me se bojali a suprotne strane su me poštovale.

Izlazio sam iz kuće krcat adrenalinom a sitna prilika je idalje stajala u dvorištu na minus deset ali za razliku od malo pre kad sam dolazio i kad mi je bila okrenuta leđima sad je gledala direktno u mene. Aurora je stajala pored neke groteskne sklupture, lepa kao boginja. Crna kosa joj se sijala od snega a obrazi su joj bili crveni. Spustio sam pogled po njenom telu a svetla vunena haljina uz telo je jasno isticala veliki trudnički stomak. Sveto jebeno sranje, moja bivša žena je bila trudna. Nisam hteo da joj priđem, nije zaslužila ni da je pogledam ali mi je srce udaralo kao mahnito u grudima. Iako je prošlo više od šest meseci kad sam je zadnji put video idalje je činila da mi krv ključa.

- Ivar?

- Čekajte me u kolima. - došetao sam do nje i stao na metar udaljenosti. Kosa joj je bila još duža, lice blago okruglo verovatno zbog nekoliko kilograma koje je dobila u trudnoći a stomak je bio nisko spušten i tako oslobodio prostor za savršeno velike sise. Jebeno je bila savršena. Moja bivša žena koja se jebala ko zna sa kim je sada bila trudna i lepša nego ikada a ja sam mislio da ću se ispovraćati.

- Ubio si mog oca?

- Jesam.

- Hvala ti.

- To nisam uradio zbog tebe.

- Nije važno. Postaćeš otac, nosim dečaka.

- Šta pokušavaš Aurora?

- Ne pokušavam ništa. Mislila sam da bi voleo da znaš, sigurna sam da ne bi hteo da tvoje dete raste u Familiji.

- Nemaš pojma šta bih sve hteo.

- Onda? Ostavićeš me ovde? Ako to uradiš...

- Da li mi ti to jebeno pretiš?

- Ne pretim ti, bog zna da nemam sa čim. Ti si se postarao za to bivši mužu. Ako me ostaviš ovde i ja se porodim postoji velika šansa da mi Damiano de Luka ili neko drugi uzme dete jer je tvoje.

- Jebote samo prestani. Zašto bih uopšte razmislio i dve sekunde oko toga što ti pričaš? Ko zna čije je to dete.

- Da li zaista misliš da bih pokušala da ti podvalim tuđe dete? Povedi me sa sobom u Kolumbus, kad se budem porodila uradi dnk test i videćeš da ne lažem.

- Aurora, samo da vidim da li smo se dobro razumeli. Tražiš nakon svega što si uradila da se vratiš sa mnom u Bratvu?

- Da.

- Ako se ispostavi da je dete zaista moje da li znaš šta ću ti uraditi kad se porodiš?

- Ubićeš me? - prišla mi je za korak i pogledala me u oči. Nije tu bilo ničega a to je bilo nenormalno za videti. Aurora je bila klupko emocija. Imala ih je i previše i nosila ih je ponosno na svom licu u svakom trenutku. Ako je bila ljuta, u očima joj se ogledao bes, ako je bila tužna plakala bi a kad je bila srećna činila je da svi oko nje budu srećni. Sad na njenom licu nije bilo ničega osim što su joj oči bile umorne.

- Nikad te ne bih ubio.

- Jednom si rekao i da me nikad nikome ne bi dao pa si me vratio mom ocu. Zašto bih ti verovala da me nećeš ubiti?