Prokleta ucenom

19.

Aurora

Četiri godine kasnije

- Ovo je odlično. Ne znam odakle ti tolika inspiracija ženo ali ti si talenat. Mi smo pročitali skriptu nekoliko puta, hoćemo da je objavimo samo bismo morali da se dogovorimo oko kraja knjige. Možda čitaoci ne bi želeli tako depresivan kraj. - došlo mi je da prevrnem očima ali sam se samo nasmešila. Nećemo pregovarati ni o čemu. No, zahvalila sam se još jednom ljubaznoj lektorki iz izdavačke kuće i izašla iz njihove zgrade.

Prošlo je četiri godine od kako sam napustila Ivara i onu prokletu kuću. Trenutak kad sam kročila u Barselonu napustila sam sve misli koje su me vukle u prošlost. Uselila sam se u novu kuću koju mi je Dmitrij obezbedio sa svojim sinom i počeli smo da živimo nove živote. Ono loše je ostalo u prošlosti. Iako sam mu obećala da ću mu slati slike za svaki Aleksejev rođendan, nisam to radila. Jednostavno, vreme je brzo prolazilo a ja sam bila samohrana majka koja se trudila da da sve od sebe i učini sina najsrećnijim detetom na svetu i nisam imala volje da čačkam po prošlosti i ljudima iz nje. Nakon skoro godinu dana od našeg odlaska iz Ohaja, otvorila sam vrata od kuće istraumirana i zatekla rođenog brata Pedra. Nije mi rekao ništa ali ja sam znala. Ivar je bio živ i to što je pomogao Pedru i poslao ga meni je bio poklon za mene. Pedro i ja smo imali puno stvari da prođemo zajedno. Nakon mnogo sati plakanja, grljenja i ridanja konačno sam malo lakše disala jer je moj brat živ i dobro je. Dmitrij mu je sredio nove papire i odlučio je da ostane sa mnom u Barseloni. Prvo vreme smo živeli zajedno, pomogao mi je puno kad sam rodila Lusiu ali se onda godinu dana kasnije odselio iz moje kuće. Idalje je bio blizu, u istoj ulici smo živeli ali je video da mi je moja samoća prijala.

Moje drugo dete, Lusia je bila prava mamina devojčica. Bila je dar od boga i bez nje moj život ne bi dobio smisao. Ona i Aleksej su zaokružili moju priču i iako je sve krenulo nizbrdo, promenili su tok radnje i učinili me najsrećnijom mamom na svetu. Razlika između njih je bila mala, manja od dve godine pa sam u jednom trenutku imala dve bebe i bilo je preteško, pogotovu kad su se svuda peli i odbijali da spavaju ali ja sam svaki dan u krevet odlazila sa osmehom. Jer bila sam sa svojom decom. Kasnije, kako je vreme prolazilo oni su krenuli u vrtić a ja sam položila vozački ispit. Onda sam upisala fakultet, studirala sam na engleskom jeziku jer španski sam dobro govorila ali materija mi je bila preteška. Nakon nekoliko ispita koje sam morala da položim vanredno jer se plan i program razlikovao od onog iz Ohaja konačno sam mogla da počnem da studiram zadnje dve godine studija. Pre par meseci konačno sam dobila diplomu psihologa. Dmitrij se potrudio da imam dovoljno novca do kraja svog života ali ja sam htela da radim. Nisam htela da budem samo mama i domaćica. Mojoj deci sam davala sve od sebe i imali su svo moje vreme ali oni će rasti a ja sam želela da im pokažem da jedna žena može sve. Htela sam da budem obrazovana i samostalna i pre svega da im budem uzor jer sam jedini roditelj kojeg imaju.

U početku je bilo teško objasniti Alekseju zašto sada mora da krije svoje pravo ime. Kroz igru smo učili da se odaziva na Pablo a da ga samo Pedro i ja zovemo Aleksej. To je bilo malo teže ali sada je imao već pet ipo godina pa sam konačno odahnula.

Došla sam do auta i konačno sela unutra. Glava me je bolela jer sam od pet sati jutros na nogama. Prvo sam odvela Lusiu kod Pedra jer su oboje insistirali na tome. Moj brat je obožavao moju decu, sa Aleksejem je bio najbolji drugar ali on i Lusia kao tandem...pa to je bila neka posebna vrsta ljubavi. On joj je dozvoljavao satima da ga ona šminka i nosio bi krune za princeze sve dok joj ne dosadi. Kad sam nju ostavila, odvela sam Alekseja u vrtić i otišla u nabavku namirnica. Onda sam otišla do škole koja me je pozvala da radim kao profesor psihologije na zameni narednih pet meseci jer im je profesorka otišla na porodiljsko. Onda sam se vratila kući opeglala gomilu veša i konačno otišla do izdavačke kuće kojoj sam pre par meseci poslala svoju prvu napisanu knjigu. Ne znam kako sam došla na ideju da je napišem. Valjda je u meni svega bilo previše. Imala sam dvadeset i devet godina i životnog iskustva kao pedesetogodišnjak. O nesrećama i da ne govorim. Emocije su mi buktale i morala sam da ih izbacim napolje. Tako da sam jednostavno napisala ljubavnu dramu sa svim detaljima iz mafije, promenjenih imena i to se njima dopalo. Običnim ljudima je to bilo uzbudljivo štivo. Meni se povraćalo. Ali ako se dobro proda, imaću zaradu. Makar nešto korisno od mog mladog ali napaćenog života.