Prokleta ucenom

22.

Ivar

Tri meseca kasnije

- Ćaos. - podigao sam pogled i ugledao žensku kako mi se ceri. Nastavio sam da dižem tegove praveći se da je nisam čuo. - Rekoh ćaos. - sranje. Spustio sam šipku i ustao.

- Zdravo.

- Primetila sam te pre par meseci. Htela sam da te pozdravim. Ja sam Emanuela.

- Drago mi je Emanuela.

- Nećeš mi reći svoje ime?

- Neću.

- Zašto?

- Zauzet sam.

- To je samo ime, nisam te pitala da odjašeš sa mnom u zalazak sunca. - ovo je bilo simpatično. Emanuela je bila mlađa od mene, možda čak mlađa i od Aurore. Bila je zgodna, utegnuta u kratak top i uske helanke a guza joj je bila kao balon. Bila je seksi do bola a moj kurac je bolno poskočio. Sva sreća pa sam imao širok šorc i to se nije primećivalo. Nekada, Emanuela bi završila ispod mene u skučenoj svlačionici jašući na talasu orgazma nakon tri minuta ali sada me to nije zanimalo ni najmanje. Znao sam šta želim a to nije bila ona iako je moj kurac reagovao na sve i svašta. Nejebica od čoveka to napravi a to nije imalo nikakve veze sa mnom.

- Kao što rekoh, imam ženu. Vidimo se. - otišao sam na presvlačenje dok je Pedro išao za mnom. Gotivio sam ga, bio je uz Auroru dok ja nisam i često smo se družili.

- Vreme je da nađeš nešto i jebeš, prihvati da ti se moja sestra nikada neće vratiti. - nisam mogao to da prihvatim iako je on bio u pravu. Pedro je huškao Auroru da popusti ali ona je bila srećno zaljubljena u Migela. To mi nije značilo ništa. Odavno sam predao moj život njoj i to ne menja ništa. Mrzeo sam tog tipa, zamišljao sam svakodnevno kako mu vadim očne jabučice i nabijam mu ih u grlo ali sam ćutao. Bio sam mizeran muškarac koji je osuđen da gleda svoju ženu sa drugim muškarcem. To me je bolelo kao sam vrag ali zaslužio sam to. Nekad sam isto priređivao Aurori.

- Ne želim. - nisam hteo više da diskutujem sa njim o tome. On je imao ženu, ćerku i Valentina je ponovo bila trudna. Oni su živeli normalno. Nisam hteo da ulazim u detalje svog bednog života sa nekim ko živi svoj savršeno. - Idem do Aurore, večeras vodim decu kod sebe.

- Vidimo se.

Nakon što sam se istuširao i obukao, odvezao sam se do njene kuće. Očekivao sam da su deca već spremna međutim zatekao me je haos.

- Ljuta sam na tebe. - Lusia se drala kao nenormalna a Aurora je izgledala krivo.

- Smiri se malo, ne možeš da vičeš na mamu tako. - to je Aleksej dodao dok je kao hipnotisan buljio u igricu koju je igrao.

- Šta se događa?

- O stigao si. Ništa se ne događa. Hajde spremite se idete danas kod oca.

- Događa se. Nemam nikoga više! - Lusia je vrisnula, bacila neku knjigu i otrčala na sprat dok je Aurora molećivo pogledala ka nebu. Pa tamo nećeš naći odgovore. Tiho sam pitao o čemu se radi ali mi je Aurora odmahnula rukom. Mrzeo sam to kako je nekad umela da me isključi ali bilo je to nešto što makar nije često radila.

- Aleksej da li bi ti išao kod tate danas? I ubedio sestru da ide.

- Ona je povređena i ne želim da je uznemiravam. Ne ubeđujem je ni u šta što ne želi. - nasmejao sam se diplomatskom odgovoru svog sina. Bio je isti otac. Pogled mi je prešao preko kuhinje i video sam da je bila u haosu. Očigledno je Aurora pravila nešto za decu kako bi odobrovoljila Lusiu iako joj nije pošlo za rukom. Vaza sa cvećem koje sam joj poslednje poklonio je stajala u ćošku ali je ono bilo uvenulo. Pored nje je bilo nekoliko drugih buketa koje joj ja nisam poklonio.