Prokleta ucenom

15.

Aurora

Aleksej je imao šest meseci a ja sam mislila da neću moći više da izdržim ovaj tempo. Proklinjala sam sebe i dan kad sam odlučila da ostanem u ovoj kući i radim i tek povremeno uzmem svoje dete u ruke. Nikad mi nije bilo lakše jer sam sve dobijala na kašičicu i nikad mi nije bilo dovoljno. Htela sam svaki sekund sa njim. Htela sam da ga hranim i kupam, uspavljujem i budim se uz njega. Htela sam da budem ta koja će prva videti njegov osmeh ujutru, krezav sa jednim zubićem dole. Htela sam da ga vodim svuda sa sobom, da se šetamo po dvorištu i da mu pevam pred spavanje. To je sve radila Elena. Bila je dobra majka pod uslovom da je dete bilo njeno kao što nije. Vodila je računa o njemu i nije gubila strpljenje ali nije mogla da ga voli koliko i ja i to je bilo normalno. Nije ga rodila. Čuvala bih svog sina kad bi oni otišli negde na vikend. Čuvala bih ga kad bi je Ivar negde izveo. Spavala bih sa njim kod mene u sobi kad bi on odlučio da je jebe po celu noć. To nije bilo dovoljno i htela sam više. Nikako nisam mogla da se pomirim sa tim da je to sve što ću ikad imati sa njim. A opet bila sam pohlepna iako sam se jedva izborila i za ovo malo vremena. Nekad bi se desilo da ga ne vidim i po tri dana ako oni odu negde zajedno. Bilo mi je to mučno ali je tako moralo da bude.

Elena i Ivar su imali uplaćeno krstarenje koje su odložili kad se Aleksej rodio. Trebalo je da traje pet dana i nekoliko puta sam ih čula da se raspravljaju jer ona hoće da idu a Ivar smatra da bebi još uvek nije mesto na brodu. Bravo genije. Ona je insistirala i na kraju je on popustio ali je ona otišla sama bez njih dvojice. Neka rođaka je mogla da ide sa njom tako da je ona otišla. Samo pet dana Ivar, Aleksej neće ni znati da nisam tu. Mrzela sam je u tom trenutku i previše jer je svesno otišla i izabrala da ne vidi dete za kojim ja umirem. No, to je pet dana i to celih pet samo za mene. Bila sam svesna da je svako duže vreme koje provedem nasamo sa njim, nož u srce kad moram da ga vratim ali bolje je bilo i to nego ništa. Aleksej je sada već jeo kašice koje sam mu svakodnevno spremala i uvodila jednu po jednu namirnicu sa spiska koji sam napravila. Elena mi je dala njen spisak ali sam ga bacila. Bio je sranje i nisam ga se pridržavala a ona je bila dovoljno nezainteresovana da bi proveravala šta jede moje dete. Njeno dete.

- Šta radite? - Ivar je upao u kuhinju i gledao u mene i Alekseja. Zaista je stvarno upadao. Kad god bih ga ja čuvala on se pojavljivao na bum ni od kuda i gledao me kao da hranim bebu ekserima.

- Jedemo kašicu od banane i jabuke.

- Jel to po spisku koji ti je Elena dala?

- Nije.

- Zašto?

- Zato što je spisak glup. Nek promeni pedijatra.

- Molim?

- Ne mogu sa šest meseci da mu dam grašak da jede. Mogu, ali boleće ga stomak. Na spisku stoji i pasulj. Ne znam, mislim da je to suludo.

- Ne plaćam te da misliš nego da mu kuvaš to što treba da mu kuvaš Aurora.

- Onda mi daj otkaz jer to neću spremiti detetu. Ne možeš da me nateraš.

- Ostavi ga tu, ja ću ga nahraniti a ti imaš slobodan ostatak dana.

- Molim?

- Odjebi mi sa očiju Aurora. - bio je ljut, uvek je bio ljut kad je bio pored mene ali sad je njegova ljutnja bila usmerena negde drugde. Bilo je suludo koliko je bio pun mržnje prema meni zbog ideje da sam ga varala. Čak i da je istina, ovo što on meni radi je neralno bolesno u odnosu na to da sam spavala sa nekim drugim.

- Nemoj da mu daješ to da jede vrištaće ti. Ne treba mi slobodan dan, dogovorili smo se da ga danas ja čuvam Ivar.

- Izađi Aurora. - nisam mogla da verujem koliko je nedokazan. Jebala ga Elena. Jebela ga ta glupača koja je bila mentol očigledno kad nije uključivala logiku i zdrav razum. Prokletnici. Tako ću im se jednog dana osvestiti, neće znati šta ih je snašlo. Ostatak dana sam špartala po imanju besna. Morala sam da se suočavam sa glupim pošalicama njegovih vojnika koji su patrolirali dvorištem. Šta sam ja bila? Posluga. Bivša žena koja sada radi za njega. Ona razvedena, vraćena i odbačena. Ona čije dete odgaja nova žena. Bila sam raspuštena i propala. Davali su sebi za pravo da me nazivaju italijanskom drocom, ali uvek tiho da ne budem sigurna da sam ih dobro čula. Slepci. Niko me nije dirao u kući i dvorištu ali se kladim da bi me raščerupali kad bi me dohvatili samu izvan imanja. Zbog toga, skoro nikad nisam napuštala kuću. Osim par puta kad sam imala slobodan dan i nešto mi je bilo hitno i uvek boh se osvrtala iza sebe. Išla bih u kupovinu garderobe i osnovnih higijenskih potrepština za sebe. Čuvala sam novac i trošila minijaturne količine. Imala sam uštedu od skoro dvadeset hiljada a to je bilo super jer sam planirala uskoro da odem odavde. Kako ne znam ali otićiću. I povešću svoje dete sa sobom.