𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

III

Ne verujem da je sudbina unapred zapisana. Religiozna sam ali sam i uverena da život čine sopstveni izbori. Koliko god nešto bilo određeno od strane sudbine, neće se desiti ako čovek ne napravi izbor u tom smeru i zato verujem da u životu ne možemo da utičemo na samo par stvari.
Moj bivši verenik Filip je, na primer, mogao da odabere da ne spava sa devojkom koju je upoznao na vereničkoj proslavi svoje sestre kao što je mogao da odabere da me ne laže i ne ubeđuje druge ljude da me lažu. Odabrao je da dve i po godine baci u nepovrat i premda mi je bilo teško, prihvatila sam njegov izbor. Kada jednom pustite osobu koju volite više od sebe da ode vas, svaki naredni put je lakši iako srce iznova potamni. Zapravo, neki ljudi svojim odlaskom učine uslugu i zato na ovo nisam gledala kao na poraz iako sam se osećala poniženo i pregaženo

- Đurđina, danas ćemo imati sastanak sa uredništvom. Glavni želi da učestvuješ u pregovorima sa urednicima tako da ti je otkazan sastanak sa opštinom - ćutke, klimnula sam glavom. Već tri godine, radila sam u najtiražnijem gradskom listu "Dnevnim vestima", u administrativnoj službi i pokušavala da shvatim kako ovaj list uopšte uspeva da ima onoliki tiraž. Iako su za nas radili dobri novinari, većina njih je bila u svom svetu i naivno verovala da će tekstovi objavljeni na ovim strana pre ili kasnije pomoći njihovom proboju.
Trenutno je na snazi bio generalni štrajk novinara i urednika jer im se nije dopadalo što se novi direktor kompanije mešao u uređivanje. Iako je trebalo da budem na strani vlasnika, moja empatija je odlazila novinarima jer sam verovala da sloboda mišljenja mora biti imperativ u ovom poslu.

- Dobar dan svima, izvinite što kasnimo. Nadam se da nas niste dugo čekali - rukovala sam se sa troje ljudi koji su došli na pregovore u ime štrajkača. Portparol firme i šef marketinga su nemo klimnuli glavom i prezrivo posmatrali ljude preko puta nas

- U redu, prvo hvala što ste pristali na pregovore. Razumemo vašu poziciju i zato želimo da čujemo vaše zahteve. Ipak, molim da imate u vidu specifičnu situaciju na teritoriji naše zemlje koja ima efekta i na medijsku scenu

- Gospođice Simović, znate da su naši zahtevi jasno izneseni još prvog dana. Ipak, ponovićemo da tražimo uređivačku slobodu i slobodu pisanja. Razumemo da se nalazimo u teškom trenutku ali isto tako, treba pokazati da uprkos okolnostima, nijedna sloboda nije narušena. Ni sloboda medija ni sloboda govora

- Znate, Jovoviću, razumem Vas. Zaista Vas razumem. Ali razumite i vi nas, svi vi, da ukoliko zasmetamo, ostaćemo i bez ovo malo novca koje preduzeće održava jedva živim. Ne možemo da budemo toliko negativno nastrojeni prema čoveku koji nam je jedan od glavnih poslovnih partnera - iako je portparol, Jasmina, imala pravo, znala sam da štrajkači neće odustati

- Moramo stvoriti kompromis. Obustava rada nikome neće doneti dobro, pogotovo ne nama, radnicima. Moj predlog je da se tekstovi o Radoviću bar na neko vreme drže u fasciklama i fiokama a zauzvrat se administracija na čelu sa vlasnikom neće mešati u tekstove. Sem u slučaju da se pretera sa napadima. Znamo svi ko je on, i to vrlo dobro ali neke stvari nisu argumentovane, čak ih ni istraga nije dokazala. Prema tome, suština je da niko neće narušavati vaše slobode sve dok svima nama nisu ugroženi egzistencija ili posao - predložila sam iako sam znala da ljudi sa suprotne strane stola neće biti oduševljeni

- Razgovaraćemo sa ljudima ali kako stvari stoje, od ovog dogovora nema ništa

- Ne zavaravajte se da će se zatvaranjem ovih vrata neka nova sama otvoriti - gospođa Jasmina je prilično hladno sasula veoma gorku istinu u lice ljudima koji nisu želeli da je čuju - Niko od vas nije zapostavljeni talenat niti je bilo ko od vas kadar da se probije u većim redakcijama. Gubljenjem ovog posla ostali biste na ulici a bolje išta nego ništa, zar ne?

-Sutra u 12 ćete imati naš odgovor

Dugačak dan sam umesto na porodičnoj večeri provodila u dedinom stanu u centru grada. Nakon njegove smrti, stan je pripao meni i nakon dva meseca sam se iselila iz kuće u kojoj sam odrasla. Prijala je promena pogotovo što sada više nisam zavisila od njih. Te dve godine mog života bi bile idealne da ih nisam potrošila u vezi koja se završila brodolomom i razočaranjem. Neretko, vraćala sam filmove u glavi i shvatila da svaki put kada sam bila povređena, sama sam ljudima davala oružje i prilike za to. Jedini put kad sam bila slomljena, uradila sam to sama sebi da bi osoba koju sam volela ostala cela i isplatilo se jer je ostvario svoje snove. Na kraju, bilans mi je bio bedan, porazan a istina je ujedno bila najbolnija jer je otkrivala da sam za svaki svoj pad sama sebi sasekla krila. Koliko sam uspela Damjanu da pomognem da poleti, toliko sam sebi pomogla da padnem veoma duboko

Još jedan vikend koji se primicao trebao je da prođe u porodičnoj kući ali i u mom smeškanju na opaske mog oca koje su bile suvo kopanje po mojim nezaraslim ranama. Umesto da pusti da zacele, moj otac ih je kopao, pravdajući se dobrim namerama. Posle svega, počela sam sa sumnjam u sve pa čak i u svoju porodicu. Iako se nisam osećala poraženo, na porodičnim ručkovima su uspevali da me dovedu u tu poziciju i to je znalo da probudi u mene i nove i davno razrešene dileme.
No, na sve to, moj trenutni odgovor je bila čaša vina na terasi dok se sumrak obavijao oko grada. Možda nisam u zavidnoj poziciji ali to može čekati, barem dok sunčano jutro ne bude ušlo u moju sobu. Jutro možda ne menja sve ali je pametnije od umornog sumraka.