𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

VI

Grlila me je dugo, kao da pokušava da me zapamti. Kada jednom odete, ne žigošete samo svoju sudbinu već i sudbinu sebi bliskih ljudi koji od svakog narednog odlaska zaziru. Osim što moja već oslabila tetka nije znala da sam se vratio. Premda sam zakasnio, sada sam bio tu, da bar u poslednjim minutima ispravim nepravdu koju sam im svima naneo držeći ih na distanci

- Dolazilo mi je i zvalo me je dosta ljudi, mogu da ti kažem da sam se za neke iznenadila. Neke od njih poznaješ, neke ne, ko bi mogao da ti bude zanimljiv a da je dolazio - rekla je rasklanjajući stvari sa stola. Premda su joj neki poslovi prema Nevenkinim rečima bili zabranjeni, Ružica kao da nije marila - Zapravo pogađaj ko me je nazvao prošle nedelje?

- Ne znam, i sama kažeš da su te mnogi iznenadili

- Kvariš igru tetkino, hajde pogađaj

- Ne znam tetka, stvarno, niko mi ne pada na pamet

- Đina. Zvala me je pre neki dan, baš smo se ispričale i baš mi je drago što će doći. Zlatna devojka, zaista - izgovorila je dok me je gledala ispod oka, kao da želi da dobije od mene potvrdu da me Đurđina nije prošla. Premda sam na pitanja o njoj odgovarao hladno i nisam pitao njoj, znao sam da mi je ona i dalje važna. Na pomen njenog imena, i posle svih ovih godina, žuljala me je pomisao šta smo mogli da budemo i jesam li i ja njoj obeležio deo života kao što je ona meni

- To je lepo, koliko se sećam bila si joj draga, verujem da si i sad

- A koliko je se sećaš?

- Posle svih ovih godina ne tako jasno - slagao sam prećutkujući lomljenje koje me je mučilo sve dok se nismo oprostili na stanici i prećutkujući koliko sam dugo bio obeležen našim odnosom

- Da, prošlo je dosta vremena, čini mi se da vas i ona pamti maglovito. Nismo razgovarale o vama ali stekla sam takav utisak, ne bi me zvala da je sve to potisnula ali nije ni pitala za tebe - rekla je nehajno, skupljajući mrve sa stola bledom šakom.
Osećao sam njen pogled na sebi i zato sam se trudio da ne reagujem na ono što je izrekla kako bi videla da li je i u meni ostalo nešto što me još uvek veže za Đinu. Nisam ni sam bio načisto s tim ali sam znao da me zanima kako je, da li je još uvek sama, da li je ostvarila sve ono što je želela i je li srećna. I tu možda nije bilo ničega sem radoznalosti, možda jeste ali Ružica nije smela opaziti jer bi se umesto o sebi, brinula o meni i dilemama koje su me već načele. A za njih nisam imao snage sada kada su počeli da duvaju orkani - Ali sve to nije važno koliko je važno da si došao, lepo moje. Nedostajao si nam svima

- I zato sam sada tu. I biću tu

- Hvala Bogu Dačo, bilo je i vreme da dođeš kako valja. Uostalom, tebe gore više ništa nije vezivalo. Žao mi je zbog tebe i Marine, iskreno sam verovala da je ona tvoja osoba i da ćeš se skrasiti

- Šteta ali pusti, nije važno - rekao sam krijući laž veću od svega izgovorenog. Jer gorka istina je bila da sam u dubini duše znao da s Marinom neću potrajati iz svoje sebičnosti i tvrdoglavosti. Ne pružajući ni deo sebe, gradio sam budućnost bez temelja sa osobom koja je pružala samo hladnoću. U razmeni u kojoj smo oboje rušili ono malo osećanja koja smo gajili, ranili smo jedno drugo ali i naučili važne lekcije

- Znaš šta, znala sam da ti nije važno. Želim da kažem da si je ti i pre rastanka ostavio u svojoj glavi. Imao si prava na to ali  mi se čini da ona nije znala šta se sprema - slegla je ramenima i pokušavajući da sakrije disanje koje je bilo sve teže, glasnije i sporije

- Tetka, molim te lezi! Nisam smeo da te ovoliko zamaram!

- Dačo, željni smo te svi, nismo te videli kao čoveka u poslednje dve godine i sad pokušavaš da to zbrzaš. Neću da legnem dok se ne ispričamo

- Sad sam tu tetka, vratio sam se, biću pored svih vas - i jedna rečenica je bila dovoljna da tetkine oči zacakle, kao ranije - A što se Marine tiče, naš rastanak je bio sporazuman, oboje smo želeli da se rastanemo bez scena i histerije dok još uvek poštujemo jedno drugo

- Ne bi joj vredelo ni da je pokušala, tebe ljudi ne mogu da zadrže ljubavlju i pažnjom a kamoli scenama i histerijom. Nikad neću da zaboravim niti da ti oprostim što si Nevenku držao na distanci i što smo ti jedno vreme svi bili stranci. Biće ti žao jednog dana, Dačo

- Ko kaže da već nije? Doduše, tetka, ponekad zaboraviš da si bila mlada i da si i ti otišla od kuće

- U drugi grad a ne preko pola kontinenta. Nego pusti, konačno si mi došao a ja ispravljam krive Drine. Kažeš da si sada tu pa ćemo lako za sve - napad kašlja koji je usledio prekinuo je njenu narednu rečenicu - Imunitet mi pada, kažu da ću tek da osetim komplikacije, ne brini se, sve je to normalno

-Nije normalno, pogotovo ne da puštaš da umireš polako. Ne razumem zašto odbijaš lečenje?

- Jer imam pravo na to. Želim da živim svoj život barem sada živim prema sebi a ne prema drugima ili onome što se očekuje. Ne razumeš to, Dačo jer imaš sreće i ne daj Bože da se to ikada promeni

- Tetka, ne govorim ti zlonamerno

- Govoriš sebično. Svako od vas želi da poživim jer sam mu sestra, tetka, prijatelj a niko ne shvata da želim da umrem kao čovek a ne kao neko kome su spalili i poslednju zdravu ćeliju - ustala je teško i sporim pokretima otvorila prozor koji se nalazio iza njenih leđa. Tek kada je stala na dnevnu svetlost video sam koliko je bleda i koliko malaksalo deluje

- Tetka, sedi bar ako već ne želiš da ležiš. Odmaraj, od sad će uvek neko od nas biti s tobom

-Ni slučajno. Dok sledećeg puta ne padnem, ne želim da me bilo ko čuva jer mogu sama. Dačo, ne mogu da se odreknem normalne svakodnevice, bar dok se ne adaptiram, razumi bar to ako ne razumeš zašto neću na zračenje

- Razumem tetka, razumem sve mada mi pada teško

- Proći će. Sve prođe, pre ili kasnije i to je možda jedino izvesno u životu