𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XIV

U dnevnoj sobi u kojoj smo ranije uspevali da stišamo naravi i glasove, umesto prve kafe i makar odglumljenog mira, zatekla me je napeta scena u kojoj su se Nebojša i Lidija raspravljali kroz dim cigarete

- Ne beži Nebojša, budi muško. Budi muško i suoči se sa onim što si sam napravio

- Lidija, ne mešaj se u ono što te se ne tiče. Ruža i ja smo čitavog života bili prijatelji, ne bi bilo pravedno da se sada, dok umirem, pravim da to nije bilo tako - okrenuo se iako je po navici želeo da glasnim zatvaranjem vrata preseče svaku raspravu i svaku istinu koja bi ga zabolela

- Prijatelji, kako ne! Ne laži me, bar sad, posle ovoliko godina. Zar treba da preispitam svaku od ovih trideset godina zbog tvoje neproživljene ubeđenosti da ste srodne duše? - stajala je na manje od metra i dok su se besno gledali u oči, činilo mi se da ne prepoznajem ljude čija sam sva lica gledala decenijama

- Ne. Ne tražim ti to, tražim ti samo da se ne mešaš

- S kojim mi pravom tražiš to? S kojim pravom više tražiš bilo šta od mene?! Je l istim onim s kojim si tražio da nam se kćerka zove isto onako kako bi se zvala vaša ili s pravom s kojom si mi trudnoj, noć pred venčanje priznao da si išao na njena vrata?

- A s kojim pravom mi pridikuješ ti koja si mi rekla da nismo deca da bi bili zaljubljeni jedno u drugo i da je ljubav nedovoljna za sreću i brak? Ili ti koja si me ostavila sa Oljom u naručju?

-Ja koja sam ti oprostila što sam ti druga. Što ti nikad neću biti najvažnija, čak ni dok umire. Ali zapamti, tvoje prezime je pored mog imena, ne pored njenog i očigledno će tako i ostati! - zalupio je vratima, a ona se uz uzdah, okrenula prema meni

- A i ti licemerko!

- Šta sam sada uradila?

- Podržavaš ovu farsu, podržavaš njegovo zaluđivanje time da mora da bude uz nju jer joj je potreban. Kao da ne poznaješ nikoga od njih, kao da ne shvataš da je sve to stvar sebičnosti - sela je prekrstivši ruke preko grudi

- Podržavam ga, da, ali samo u tome da ima prava da se oprosti od nje dok je na samrti. Ništa više od toga. Na kraju krajeva, nemam reči u tome, niko nije tražio ni moju podršku ni moje mišljenje

- Ali si potrčala da ih podržiš, verovatno jer i sama gajiš neke iluzorne i besmislene ideje. Nije mi promaklo da ste ti i Damjan sveprisutni u ovoj farsi ali ne nadaj se previše

- Ne radi se o meni i njemu, čak i da se radi, naša priča se okončala pre šest godina - zaćutale smo a ona se oslonila na tamnu sofu. U neprijatnoj tišini, izbegavale smo poglede jedna drugoj, napeto iščekujući koja će prva progovoriti

- Ovo ti nisam rekla onda jer si bila mlada, nezrela i neke stvari sam pripisivala neiskustvu ali je zapravo istina da si ista kao svoj otac. Ne zanosi se, sine, jer koliko god se trudila, Damjan ti nikada neće pripasti. Sebični ljudi poput njega i nje ne pripadaju nikome. Sebični samoživi, teški ljudi su nedostižni i ne pripadaju nikome jer su sebi najvažniji

- Damjan nije takav. Nikad nije ni bio. Naša priča se završila isto kao tatina i Ružica ali je drugačija

- Kažem, ista si kao svoj otac. Znaš, sreća ne mora da bude nešto što će drugima upadati u oči i biti veća od tebe same. Sreća ne mora da bude velika da bi bila istinita isto kao i ljubav. Pametnim ljudima je malo dovoljno za sreću

- Sreća je subjektivna stvar

- Koju svako kroji spram sebe. Ti tvoju sada želiš da skrojiš prema Damjanu, razumem i zašto ali on nije osoba prema kojoj se kroji sreća. Kao što ni Ružica nije. Ne može sreća nositi lik osobe koja mesec dana pred venčanje zove osobu koju voli da bi videla da li se dvoumi - okrenula je glavu na stranu ispuštajući uzdah u koji je stajalo sve ono što je prećutkivala i krila poslednjih nedelja u kojima su se pisale stranice dnevnika naših života i ljubavi

- Mama - nežno sam je uhvatila za ruku i stavila svoju šaku preko njene - Znam da si u pravu. To je bilo sebično ali Ruža nije Damjan. Ruža nije ista ona od pre trideset godina kao što ni tata nije isti kao pre trideset godina. Svima vam se dogodio život, ovakav ili onakav i zbog njega niko od vas nije isti. Ja ne sumnjam da te tata voli, zato se možda i postavljam ovako

- Ne sumnjam i ja jer znam da je naša ljubav drugačija od njihove, platonske. Samo sam umorna da mi ga Ružica krade čitavog života. Čitav naš brak je postojala treća, nevidljiva osoba koja ga je menjala onako kako ja nikad nisam umela. Sad samo to dolazi na videlo i ja ne znam kako da se nosim s tim. Verovatno ne bih ni mogla da sumnjam u njegovu ljubav. Izvini zbog nekih reči, nisam mislila da si..

- Imaš prava da misliš tako. Meni je žao jer sam zaboravila koliko ti je teško i koliko si usamljena

- Nisam, Peki i Neda su stalno kod mene. Ne brini za mene mila, brini za sebe. Jer mi se čini da treba da se suočiš s nekim stvarima koje te lome

- Ne lome me samo mi se čini da ću pogrešiti šta god da uradim. Zamisli kad mi se sve češće dešava da ne mogu da nađem prave reči - nasmejale smo se i znala sam da sam bar u ovom kratkom trenu oterala neke od njenih sumnji i mora

- To je pravo čudo. Slušaj, mislim da sam preterala što se Damjana tiče ali kad god ga pomeneš, pogotovo ranije, dok ste bili zajedno, nisam mogla da ga ne izjednačim s njom. Pokušavala sam ali nisam mogla protiv sebe iako je istina da u njegovu ljubav prema tebi nikad nisam sumnjala niti sam sumnjala u njegove namere. On je bio dobra osoba, ako je još uvek takav, onda slušaj sebe a ne mene ili svog oca koji ga i dalje ne voli

- Primetila sam - nasmejala se dok sam vrtela glavom prisećajući se gorčine i hladnoće koje Nebojša nije ni pokušavao da sakrije

- Idem sada kod njega. Bog sveti zna da bih radila bilo šta drugo ali preterali smo i ne želim da završimo dan odvratni jedno prema drugom - ustala je i ubrzo su teški koraci odzvanjali stepeništem.

Čak i da sam potisnula svaku maminu reč, strepnja da je moja vera da poznajem Damjana pogrešna utisnula se u svest poput žiga. Možda je videla nešto što je mojim sklopljenim očima promicalo ili nešto na šta sam oh namerno sklapala. Ipak, za takve strepnje i sumnje nije bilo mesta jer smo i on i ja bili epizodne uloge završnog čina jedne davno započete ljubavi