𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XXI

Kiša koja je padala natapajući žednu zemlju slepila je tanku zelenu tkaninu haljine za moje telo dok sam iz taksija trčala prema Dačinoj zgradi. Još uvek sam imala slan trag suza na obrazima i gorak ukus žalosti na usnama a to letnji pljusak nije mogao sprati.
Iako sam osećala ledene kapi na koži, mnogo više me je ježila pomisao da ću mu doneti loše vesti kao ove crne oblake i da ću mu srušiti poslednje iluzije da će se Ruža barem još ovog puta izvući. Tuga koja opustošila Nebojšu prenosila se dalje a pred Damjanovim vratima sam bila njen neslavni glasnik

- Đina! Zašto me nisi zvala, pogledaj kako si pokisla, uđi! - otvorio je vrata i pomerio se u stranu da bi me propustio dok sam ne gledajući u njega tražila reči. Nismo se videli od popodneva u kom sam ga ostavila uprkos svemu onome što je iz dubine srca izrekao i zato je bilo još teže reći ono zbog čega sam došla

- Dačo, žao mi je! - rekla sam oklevajući zbog čega me je pogledao zbunjeno

- Đina, šta se desilo?

- Ruža. Žao mi je, lekari su pokušali sve, Nevenka i tata su sve vreme bili uz nju ali nije izdržala. Primi moje saučešće - rekla sam tiho, kao poražena dok sam sedela na sivoj sofi, pored njega

- Barem se više neće mučiti i barem su tu bili ljudi koje voli. Barem će sad da joj bude bolje, ovaj život je ionako bio kurva prema njoj

- I ne samo to, provela je sve ovo vreme onako kako je želela, okružena svima vama. Nemaš razloga da žališ jer je znala koliko ti je važna i uspeo si da joj ulepšaš poslednje dane

- Znaš, znao sam da ovo može da se desi u bilo kom trenutku ali mi je i dalje rano. I nepravedno. Nije zaslužila ništa od ovoga, pogotovo da deca koje je ostala željna nisu želela da dođu da je vide. Biće joj bolje gde god da je - izgovorio je tiho, kao da pokušava da nas oboje ubedi u istinitost tih reči

- Ako mogu da učinim bilo šta za tebe reci, mogu da naslutim koliko ti je teško - rekla sam osećajući svaku prećutanu reč i znajući da u ovolikom udarcu nema mesta za ono što bih trebala da potisnem i sakrijem od sebe same iako je srce oživelo samo zbog tih osećanja i samo zbog tih reči ljubavi koje sam želela da mu kažem

- Budi pored mene i budi se pored mene. Prihvati sve ono što sam ti ponudio, prihvati moju ljubav - pogledala sam ga iznenađeno osećajući kako srce lupa brže zbog reči u koje prošlog puta nije smelo da poveruje i zbognistine zbog koje je u našim očima bilo iskri ljubavi nakon svih ovih godina - Sve ovo vreme tetka mi je ukazivala ono što sam oduvek znao, da sam samo tebe voleo. I još te volim, samo što sam prošlog puta to pustio da ostane između redova. Reci mi da me ne voliš, da grešim i da sam sebičan jer te posle svega, živote, želim samo za sebe i jer želim da moja budućnost ima tvoj lik

- Ne mogu jer te volim Dačo

- Nemam prava da ti ponovo dolazim u život i na tvoju ljubav ali tražim ti to jer je to jedino što mi je bilo važno. Ne znaš ni sama koliko si mi puta bila u mislima, svih ovih godina. Kriv sam jer sam bio kukavica koja te je pustila. Kriv sam što sam dopustio da tek onog dana kažem sve ono što sam osetio kada sam te video na Ružinim vratima

- Oboje smo krivi, oboje smo drugačiji i u ovoj priči više nije bitno ko je kriv a ko prav. Volim te taman toliko da mogu da nastavim dalje sa svime što smo bili

- I što jesmo

- A Ružica, Ružica nam je samo u tome pomogla. Da shvatimo ko smo jedno drugom i koliko ne možemo jedno bez drugog a sad..

- Sad je više nema - privukla sam ga u zagrljaj znajući da ove noći sudbina, po unapred zapisanom redu, menja naše živote. Ove noći ugasio se život osobe koja je svima bila važna ili draga a rodila se nova šansa za nas. Drugačiji od onoga što smo bili onog popodneva na stanici zaslužili smo da naša ljubav dobije šansu koju zaslužuje

- Ostaću pored tebe noćas

- Ostani još dugo jer sam bez tebe sam

- Želim. Kad bolje razmislim, to je možda i jedina stvar za kojom sam čeznula i koja bi ispunila prazninu u mome srcu nastalu tvojim odlaskom. Za mene sreća, Damjane, nosi tvoje ime

- Znaš kad bih pomislio na nas, i dalje sam mogao da zamislim sve. Tebe, tvoj miris, mesta na kojima smo, sve. Na samom početku mi se činilo da čujem tvoj smeh kad sednem u kafić ili kad hodam ulicom. Falila si mi toliko da sam nekoliko puta želeo da ostavim sve, kupim kartu u jednom pravcu i vratim ti se

- Ni sad nije kasno. Nikad ne bi bilo kasno za nas, jedini jer ono što je unapred zapisano nađe svoj put. Veruj mi, dok se nisi vratio, mogla sam da zavaram sebe a sada, kada si se vratio i kada si mi kao ka dlanu izrekao sve ono što osećaš, vreme je da i ja priznam istinu da neke stvari nikad ne prestanu. Ti me nikad nisi prestao - nisam ga puštala iz naručja, kao da ga svojim rukama obgrljenim oko njega čuvam od života, od drugih i od sudbine koja ga je u moje naručje vratila. Željna ljubavi koju sam tražila u drugima, nisam shvatala da ljudi mogu biti povezani nitima koje ni život ni godine ne raskidaju, samo njihove slabosti i strahovi. A ja se pored Damjana ničeg nisam plašila.

- Ti si, živote, ukrala moje srce odavno. Gde god da sam bio bila si mi pod kožom, iako nekad nisam imao hrabrosti da to priznam sebi i istina je da i ti nikad nisi prestala mene. Izgubili smo previše godina razdvojeni ali nas je Ruža svojim izborom i sudbinom tako razdvojene spojila i na tome ću joj biti večno zahvalan

- Znaš, došla sam ovde jer nisam želela da budeš sam. Ti si prvi napravio korake prema meni, prema nama i u ovako teškom času prvo sam pomislila na tebe. Ovo je ogroman udarac a znala sam da ćeš se zatvoriti, da ćeš probati da im se nađeš i ne pokažeš koliko ti je teško. Teta Nevenka mi je dala adresu, došla sam jer mi je jedina misao bila da ne želim da budeš sam večeras

- I ne znaš koliko si nam oboma time učinila, jedina - osmehnula sam se, po prvi put u ovom tužnom, dugom danu i znala da sve ono od čega sam bežala je bilo farsa koja noćas, u Damjanovom zagrljaju prestaje. I zato sam znala da je ono što sam u njegovim očima videla kada se odmakao od mog pokislog tela i zagledao u moje usne ono što mi je nedostajalo sve ovo vreme i ono za čime sam toliko čeznula otkako sam se susrela sa njegovim pogledom, posle svih ovih godina.
Sklopljenih očiju, osećala sam njegov vreli dah na usnama i znala da sve što je važno staje u ovaj strasni trenutak u kom su nam usne gladno spojene. Ruku prebačenih preko njegovih ramena nisam želela da se odvojim od drugog dela svog srca koji je godinama bio ukraden od mene i koji je život vratio na mesto u jednoj tužnoj, sivoj kišnoj noći.