𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XXII - Epilog

Poglavlja naše ljubavi ispisana našim rukama počinjala su i završavala se u gradu u kom je pre nas život iskušavao jednu drugu ljubav, možda čak i veću od naše. Njihova ljubav dokazala je istinitim stih da su sve prave ljubavi tužne ali ni naša nije bila ništa lakša. Ipak, naposletku, u sve toplijim letima i dužim noćima koje su godine donosile, činilo mi se da je poglavlje tuge u našoj priči zatvoreno. Godine za nama govorile su u prilog tome i premda nisam želela da iskušavam sudbinu, umela sam da zaspim potpuno uverena u mirnu, sigurnu budućnost pred nama iako sam videla i lica i naličja sudbine.

Dve godine nakon Ružine smrti, pristala sam da se udam za Damjana i posle dugo vremena, život kao da je počeo da stvari postavlja na svoje mesto puštajući nas da nakon vremena provedenog podeljenog srca uživamo u ljubavi za kojom su nam duše čeznule

- Deda, neću tu priču! - Iskrin glas je odjekivao kroz baštu dok je sedela u Nebojšinom krilu

- Iskra! - Damjan ju je naglas prekorio nakon što joj je uputio jedan od opominjućih pogleda. Naravi slične našim, Iskra je umela da namerno iskušava strpljenje iako je znala da neće uvek proći glatko

- Tata! Deda mi stalno priča Trnovu Ružicu, ovog puta želim priču o princezi Rozalini, reci mu da je ispriča sad kad ti odeš. I Sena hoće isto što i ja, ostalo je dosadno! - rekla je skrstivši ruke na grudima. Pogledala sam u tatu tražeći na njegovom licu bilo koji trag koji bi odao tugu ili teskobu zbog priče u koju je stajala njegova i Ružina ljubav. Razlika, velika i najbolnija, bila je što je priča koju su naše ćerke slušale imala srećan kraj

- Zamoli ga, jer će ti pričati Trnovu Ružicu sve dok budeš bezobrazna i zahtevna - Iskra se okrenula prema Nebojši koji se njoj i Seni blago osmehivao

- Izvini deko, neću nikada više. Je l može sada priča o princezi Rozalini i princu Neustrašivom?

-Može, ružo moja, sve što poželite - njegov pristanak je Iskru i Senu umirio u trenu i ubrzo su pomno upijale svaku njegovu reč. Iako sam deo priče doživela a drugi deo pročitala u pismima koje mi je onog, kišnog prolećnog popodneva dao ćutke, uvek je isto bolela svest da je živeo bez dela sebe

- O čemu razmišljaš, živote?

- O sudbini, o tati, o svemu. Pogledaj ih, već su odrasle, čini mi se da neću ni primetiti a one će početi da pišu svoje priče, isto onako kako smo ti i ja pisali našu - obrglio me je oko ramena i privukao sebi

- Nema potrebe žuriti s tim, Nebojša će još mnogo puta morati da priča ovu priču pre nego što se to dogodi

- Teši se, jedini, Iskra već ide u predškolsko, Sena kreće naredne godine - nasmejala sam se i ispreplitala nam prste. Pogled na krune naše ljubavi, decu koju smo dobili u trenucima kada nam se činilo da naša ljubav ne može biti veća uspevao je da me uteši kada god me je prolaznost vremena i nepredvidivost života plašila.
Pored naših života, Iskra i Sena su uspele da tati daju priliku da ispravi i nadoknadi sve ono što je sa Petrom i Nedom propustio ali i da mu daju način da održi sećanje na svoju ljubav živom. U bezazlenu dečju priču stajalo je sve ono što su Ruža i on preko trideset godina sanjali i sve ono što im život i sudbina nisu dozvolili. Priča koju smo vremenom menjali sadržala je sve uspomene koje smo od zaborava želeli da sačuvamo ali i srećan kraj koji su, iako im nije bio suđen, tata i Ruža zaslužili.

Za razliku od njih dvoje, Damjan i ja smo imali novu šansu da ostvarimo svoje snove ali i sreću da nam vreme to ne uskrati. Ponekad mi se činilo da nijedan zagrljaj ne bi pružao mir kao njegov i da se nigde ne bih osećala kao pored njega jer me i sam njegov lik podseća na sreću. Damjan je bio i ostao moj dom, utočište ka kom su tekli moji snovi,nadanja i želje i činilo mi se da sam jedino s njegovim prstenom na ruci ispunila obećanja data samoj sebi, još u detinjstvu

- Mama! Mama!

- Dođi sine - rekla sam Seni koja me je nedugo nakon što smo ušli u kuću dozivala sa stepeništa. Trčeći, uletela je u kuhinju u kojoj sam pripremala večeru i tek ponekad pridigla glavu, kao da iščekuje nekog za sobom - Šta se dešava?

- Napisala sam seki u svesku Ogijevo ime - rekla je trepćući plavim očima i slegnuvši ramenima

- Sena! Šta sam ti rekla za diranje tuđih stvari?! Da li bi volela da neko išara tvoje stvari ili da uzme nešto tvoje bez pitanja?

- Nisam šarala, napisala sam a i Ogi se zaljubio u Ikicu, rekao je kad smo bili kod njih da se igramo da će da je venča

- Nije lepo to što si uradila, razgovaraćemo kad završim s večerom. Sad sedi tu, budi mirna - rekla sam pokušavajući da sakrijem osmeh zbog svega onoga što me je u ovoj situaciji i Seninom ponašanju podsetilo na Daču.

Ranije, tek nakon što smo se venčali, dok su me mučila pitanja šta je sve moglo drugačije, umela je da me parališe strepnja da ću se jednog dana posle decenije braka i rođenja dece probuditi i pitati šta ako sam trebala i mogla drugačije.
Sada, posle skoro deset godina od kojih već sedam nosim Damjanovo prezime pored svog imena, bila sam sigurna da mi to pitanje neće pasti na pamet jer je svaka moja strepnja, svaka moja sumnja bila ništavna u poređenju s ljubavlju koju sam osećala u svakom našem danu i srećom koju su naše nemirne, radoznale ćerke na kraju dana značile.
Baš zbog toga, čak i u onim težim, izazovnijim danima kada mi se izlazilo iz kože, imala sam snage da ne poželim drugačije već da se izborim sa sobom i zahvalim Bogu i sudbini što su mi na životnu putanju ucrtale ovakve blagoslove.
Iako me je nekada plašilo ono što je unapred zapisano za mene, sada znam da je to ono što je čitavog života bilo moj san i ono čemu sam težila i u snu i na javi. Sreća, varalica je dajući nam drugu šansu dala sve ono što smo se sa prvom plašili i da zamišljamo a meni više ništa od toga nije bilo potrebno