𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XX

Sunce koje se topilo šaralo je po našim licima, poslednji put za taj dan. Sedeli smo dok se kroz prozore nazirao grad koji se u ovu nedelju polako uspavljuje iako je u ovom bolničkom krugu takav smiraj delovao tužno. Sedeći u autu na parkingu bolnice, ćutali smo. On jer ga je plašilo Ružino stanje a ja jer mi se činilo da sam potrošila sve reči utehe jer ni sama više nisam znala da li verujem da će se bar malo oporaviti još ovog puta

- Znam da ne izgleda tako ali oporaviće se. Božica je pored nje gotovo neprestano, tvoji su gore, tata će ujutru doći umesto njih i videćeš da će je ponovo pustiti - tešila sam ga rečima u koje ni sama nisam verovala jer mu je bilo potrebno da ih čuje iako je svoje strahove prikrivao tišinom

- Do kad? Dok je sledećeg puta ne zateknemo onesvešćenu ili kad ne budemo mogli da je probudimo?

- Dokle bude mogla da se bori. Jer je njeno stanje mnogo više i mnogo teže od onog što mi vidimo a ona uspeva da se nosi s tim i sve vas uveri da njena borba još uvek nije gotova

- Ne znam više ništa. Osećam se čudno jer sam se vratio da sredim i ispravim greške koje sam napravio iz sopstvene slabosti a svuda oko mene je haos, mnogo veći od onog koji sam ostavio

- Nije, jer bi ti da nisi ovde bilo još gore. Neizvesnost, krivica, teskoba, sve to te izjeda i iz toga kreću preispitivanja i griža savesti - zaćutali smo a žaoka nostalgija podsetila me je na sve naše razgovore vođene dok se noć rađala koji su nas zbližavali i kroz koje smo upoznavali sve boje naših života i naše ljubavi

- Hvala ti. Da nisi ovde, pored mene, ne znam kome bih se otvorio. I dalje se nije promenilo to da me poznaješ kao niko i to je jedna od stvari koje su mi falile, neko ko bi me razumeo i kroz ono prećutano - spustila sam pogled a njegovi prsti su pronašli put do mog obraza. Podigao mi je glavu i pogledi puni varnica su se sreli, isto onako kao onih lepših, nevinijih dana. Dok me je primicao sebi, srce je potonulo u pete, zastalo na čas i usne su se spojile, gladno odajući koliko godina su bile željne. Činilo mi se da ka njegovim usnama mogu da okusim ljubav a onda me je, kada sam otvorila oči, zapljusnula realnost i udaljila sam se

- Izvini - izgovorila sam jedva čujno

- Nemaš razloga da se izvinjavaš. Ovo sam želeo da učinim još od dana kada sam te video na Ružinim vratima

- Nemoj, ne mogu - rekla sam naslanjajući glavu na sedište i skrećući pogled prema prozoru

- Đina, veruj mi, ovog puta ostajem. Nemaš čega da se plašiš jer ne idem nikud. Ostajem ovde jer je ovo jedino mesto gde pripadam. Želim da znaš da će za mene sve doći na svoje kada se ponovo budem budio pored tebe i kada budem osećao tvoju kosu na mom licu dok spokojno spavaš. Sve čemu sam težio će dobiti smisao tek tada - disala sam duboko znajući da su sve ove reči budile glasnije damare u grudima. Ruke su čeznule da prođu kroz njegovu kosu, srce vapilo da prihvatim sve reči ljubavi a usne izgovarale da mi je potrebno vreme. Vreme kao štit, vreme kao pokazatelj varljivosti i bojazni da će ponovo ostaviti sve što nam je znano i sve što bismo gradili.

- Ne shvataš koliko mi malo fali da ti poverujem, da se prepustim i zaboravim sve što je bilo ali sa druge strane, šta posle? Duša mi je onda, pre šest godina ostala poput grada duhova, prazna i gluva i sve ove godine ne mogu da je sastavim. Sve ove godine tragam za ljubavlju iako ne znam može li moje srce da je pruži i prihvati. Šta ako ponovo bude tako? Šta će ostati od mene?

- Obećao sam ti da ću se vratiti, pre ili kasnije i vratio sam se. Pronašao sam put do nas, do tebe, iako su prošle tolike godine. Dopusti mi da ti pokažem da se naša ljubav nije ugasila, da sve što smo imali možemo imati opet, samo ako želiš

- Sve ove godine mislila sam da znam šta želim ali mi sada dokazuješ da više ne poznajem sebe. Treba mi vremena da razmislim, treba mi prostor da pripremim sebe na sve jer ne znam da li bih mogla da ostanem jaka kao onda i da nastavljam dalje uprkos ranama koje su krvarile