𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XIII

Sivo nebo nad gradom kao da je prkosilo rekama ljudi koje su koračale prema nekome ili nečemu čime su započinjali sumorni utorak. Tek poneko od njih bi na licu imao tragove osmeha koji bi odali da su u ovaj novi dan ušli srećni.
Nisam bila ranoranilac po prirodi ali sam oduvek volela da budem tačna. Iako bih na nogama bila od ranog jutra, tek negde na polovini prepodneva moje raspoloženje bi se promenilo.
Ovo jutro je bilo izuzetak jer su me na stolu čekale orhideje. Belih, krupnih cvetova razbijale su sivilo jutra ali i moje neraspoloženje sa kojim sam zakoračila u kancelariju. Premda sam znala da će buket probuditi hiljadu pitanja, nisam marila pogotovo nakon što sam pročitala posvetu ispisanu poznatim rukopisom i potpisanu dragim imenom

- Đurđina Simović, "Dnevne vesti" , izvolite? - rekla sam nakon što me je zvonjava starog telefona prekinula u iščitavanju skoro potpisanih ugovora

- Zdravo, Damjan je. Nadam se da te ne ometam i da ti neću oduzeti previše vremena

- Ne, zapravo ja sam želela da pozovem tebe da ti se zahvalim. Iskreno sam se iznenadila, stvarno nisi trebao, predivne su - nasmešila sam se pogledavši nežne, bele cvetove koji su mi izmamili osmeh uprkos mom jutarnjem neraspoloženju

- Nema na čemu, zaista. Nije mala stvar ono što radiš za Ružicu, Bog zna koliko Nebojša ume da bude težak i koliko si tereta u poslednje vreme preuzela na sebe. Pored toga, to je pokušaj i da ti se izvinim zbog prvog susreta, ispao sam kreten bez ikakvog razloga. Nadam se da nisam promašio što se cveća tiče?

- Nisi, i dalje mi orhideje popravljaju raspoloženje i nema razloga da se izvinjavaš, nije ti baš najlakši period. Znaš, stvarno mislim da nisi morao da se mučiš jer koliko god je tata potreban Ružici, Ružica je potrebna njemu. Zvučaće ti glupo ali tek sada mogu reći da upoznajem svog oca

- Ne zvuči mi jer i ja sad upoznajem neku novu Ružu a i zadovoljstvo mi je da ti ulepšam dan

- Šteta. Šteta što imaju tako malo vremena, šteta što stvari nisu bile drugačije - rekla sam iako nisam bila sigurna da li žalim samo zbog tate i Ruže ili zbog nas dvoje, čija je priča prekinuta onda kada nam je delovalo da nam sudbina daje vremena za sve

- Stvarno jeste. Nisam mogao da verujem kad me je Nevenka zvala ali neću sad o tome, zadržavam te a verovatno imaš dosta posla

- Zapravo, kao da si znao da sam na pauzi. Osim ako ja ne zadržavam tebe

- Ni govora. Znaš da sam oduvek voleo da te slušam dok pričaš - jednom rečenicom učinio je da skriveni fragmenti sećanja na našu ljubav u meni ožive i podsete me na sve sate u kojima me je nasmejan slušao dok govorim - Ali zaista, mnogo mi znači to što činite za tetku. Pogotovo ti, posle svega, nisi bila u obavezi ni da je pozoveš

- Ja ne nosim ružne uspomene niti bi me one sprečile da se ponesem humano prema njoj. To što se naša veza okončala tako kako jeste nije razlog da gledam popreko tvoju porodicu ili da mi Lena bude manje draga

- Nisam tako mislio a i poznajem te dovoljno da znam da je tvoje srce veće od svega što sam ti uradio. Voleo bih da te nisam toliko povredio, da sam odabrao bolje za oboje

- Volela bih da te nisam ostavila povređujući oboje ali za prosutim mlekom se ne plače. Zaboravila sam da te pitam, otkud ti ovaj broj?

- Možda sam ga video u Ružinom imeniku, slučajno - nasmejala sam se osećajući kako se damari srca ubrzavaju od pomisli da je prelistavao strane tražeći pogledom moje ime

- Verujem da je puka slučajnost što si uspeo da me pronađeš. Zaista mi je drago što si me pozvao, hvala ti još jednom na orhidejama ali moram da idem, pauza mi se završava. Vidimo se

- Nadam se. I znaj da ako ti zatreba bilo šta, tu sam, više nigde ne idem - rekao je pre nego što sam spustila slušalicu. Osećajući vrelinu u dlanovima i obrazima, želela sam da mogu da poverujem u sve izrečeno i da se nadam. Da otvorenih očiju sanjam o budućnosti koju bismo mogli imati grleći jedno drugo ali nada je nešto što ne smem da dozvolim sebi. Sprečavala me je rana, stara i duboka jer ju je iskopao neko koga sam volela više od sebe i neko čije su reči zvučale podjednako iskušavajuće i obećavajuće isto kao nekada. Sprečavala me je svaka krhotina srca koju sam čuvala još od tih dana kada sam od devojke postajala žena ali je svaka od tih krhotina treperila jer je sada tu. Život me je iskušavao kroz medenu, varljivu zamku i premda sam želela da lako poverujem u sve izgovoreno, morala sam protiv sebe kako bi barem sada sačuvala jedva sastavljene komade srca koje je bilo slomljeno mojom odlukom i njegovim odlaskom.

- Ko je to bio? - Jelenina glava provirila je kroz vrata a ja sam podigla glavu sa papira trudeći se da zadržim isti izraz lica

- Ako mi veruješ, ne znam kako da odgovorim na to pitanje jer je trenutno samo prijatelj iz detinjstva a bio je mnogo više. Preciznije, prijatelj koji se iznenada vratio zbog porodičnog problema i recimo da sam mu se našla u nevolji - govorila sam poluistine znajući da bi retko ko mogao da razume i opravda moju posećenost nečemu što je trebalo da ostane zatvoreno poglavlje. Pokazala sam joj da zatvori vrata i tek tada je pogledala značajno

- Dakle, radi se o Damjanu, zar ne? - klimnula sam glavom a ona je sela u dotrajalu teget fotelju koja je razbijala monotoniju bezlične kancelarije - Malo sutra prijatelj iz detinjstva! Šta mu se dogodilo?

-Tetka mu se razbolela, Božica joj je lekar, nije dobro jer ne želi na zračenja. Razgovarala sam s njom, pokušala da je ubedim i zahvalio mi se cvećem. Jednostavno je

- Bože, ne znam da li bih mogla da svesno sebi potpišem smrtnu presudu kao ta žena. Đina, plemenito je to što radiš ali misli na sebe. Nemoj da osećaš obavezu prema nečemu što te je slomilo, promenilo i uticalo na tvoje poverenje. Ne gledaj me tako, to su tvoje reči!

- Jesu ali to nije pitanje njegovog i mog odnosa, poznajem tu ženu otkako znam za sebe i zaista me je pogodilo, onako ljudski to kroz šta prolazi. Nisam ni znala da se vratio

- Onda je to druga priča. Svakako misli na sebe, znaš kroz šta si prošla

- Znam. Ako neko pita, jesam li te videla?

- Naravno da nisi, jer sam pre pola sata trebala da odem kod generalnog zbog jučerašnjeg teksta o predstojećim izborima. Ptičice su mi šapnule da je van sebe jer su ga zvale partijske kolege - nasmejala se a ja sam zavrtela glavom znajući da je Jelena bila jedna od retkih koja nije marila za stvaranje imena ili imidža. Pisala je onako kako je govorila a govorila kako je mislila, glasno i iz srca, ne mareći za očekivanja i često je bila na tapetu. Ipak, to je nije sprečavalo da stvari i dalje radi u skladu sa svojim principima i bila je jedna od retkih osoba s posla kojima sam dopustila sa me upoznaju, baš zbog tih osobina koje je spontano ispoljavala

- Jednog dana, kada budeš kolumnista Politike ili Nedeljnika, moći ćeš da u biografiju staviš kako se nisi povinovala volji provincijalskih moćnika niti si dopustila da te politička cenzura spreči u objektivnom pisanju

- Beži bre tamo, samo mi fali da te neko čuje! Idem sad kod generalnog i kod glavnog, da se izvinim što kasnim zbog prevoza. I pamet u glavu, Đina!

- Pamet u glavu Jeco i ako neko pita, neće ti se više ponoviti ovakav propust - dobacila sam joj dok je zatvarala vrata za sobom

Ostavši sama dok je dan polako jeo preostale sate, nisam mogla da ne mislim na Damjana. Svaki pogled na cveće koje mi je ulepšalo dan podsetilo bi me na damare srca koje kao da je oživljavalo zbog svake njegove rečenice, pogotovo one poslednje kojom mi je nahranio usnulu nadu datu još pre mnogo godina da će se vratiti.