𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

VII

Slike nasmejanih, dobro poznatih lica, stajale su na zidovima podsećajući na sreću i toplinu kojima život može biti ispunjen. Neporeciva istina je bila da sve srećne porodice liče jedna na drugu ali i svi umorni ljudi, ljudi na izmaku snage takođe liče.

- Zabranili su mi kafu i cigarete, kljukaju me nekim lekovima i čine sve da me ubede da treba da pristanem da produžavam ovu agoniju

- Nemojte tako, teta Ružo, još uvek ste mladi, imate dosta toga pred sobom

- Zvučiš kao Nevenka i tebi ću reći isto što sam njoj i svima njima rekla. Neću jer imam pravo izbora da bar sada odlučim u kom pravcu želim da mi ide život, nezavisno od onoga što misle ljudi koje volim

- Važni ste im svima i zato će pokušavati da utiču na Vas da promenite odluku, pogotovo Lena i Damjan. Za druge ne mogu da kažem ali za njega znam da će Vam reći isto što i svi oni. Čak i da se za sve ove godine promenio, čini mi se da bi mu porodica i dalje bila na prvom mestu - iznenadila sam samu sebe onim što sam rekla jer je čovek o kom sam želela da znam više u mojim sećanjima ostao isti onakav kakav je bio onog dana kada je odlazio od mene.
Deo srca koje je odneo sa sobom vezivao me je za taj dan neraskidivom niti i zato je sam pomen njegovog imena u meni izazivao prisećanje na dan kada sam ga na svoju tugu i bol, pustila u život kakav zaslužuje.

- Dolazio je, tačnije vratio se, za stalno. Kad ste se čuli poslednji put?

- Nismo se čuli a ni videli za sve ove godine. U početku bih od zajedničkog društva čula kad je došao, koliko ostaje a onda su se pojavljivali novi ljudi, menjala društva i navike, pa sam tako izgubila trag. Uostalom, bila sam dete, tad mi je sve to bilo užasno važno

- A sada? - osećala sam da mi se stvara linija među obrvama jer odgovor nisam znala. Čak ni kao žena, ostvarena i uspešna, nisam znala odgovor na pitanje koje bi srećnim i voljenim ljudima bilo lako.

- Ne na taj način. On je Lenin brat i ne mogu da očekujem da će ljudi zauvek da prestanu da ga pominju u mom prisustvu ili da se nikad nećemo sresti

- Ta pauza te mila odaje, sledeći put odgovori brže. Dodaj mi taj upaljač, molim te. I i dalje ga znaš vrlo dobro, da je bliže ko zna šta bi bilo

- Šta bi bilo kad bi bilo je vrlo nezgodno pitanje, pogotovo kada razbije san u gluvo doba - rekla sam joj dok sam joj dodavala upaljač koji se crveneo prvo u mojoj a potom i u njenoj, bledoj šaci. Ružica je od žene iz koje je zračio život postala bleda sena sa izbledelim osmehom ali je u očima i dalje postojao isti sjaj. Život koji je nije mazio je rešio da je napusti a jedino što je odavalo da se njeno telo i duša opiru bio je, paradoksalno, odsjaj tuge u krupnim očima.

- Ja to najbolje znam, Đina, nekada sam ti pričala o svojoj mladosti a sad ne znam da li bih smela i da li bi mi srce podnelo da prolazim kroz sve

- Neka, teta Ružo, razumem zašto mi govorite neke stvari. Hoćete da vam podgrejem ručak ili da bar probate ovo što sam donela?

- Ne, obećala sam Nevenki da ću večeras odem kod njih na večeru, a ako sad budem jela pokvariću je. Nego, Božica mi stalno dovodi blizance i podsećaju na tebe iako ne liče mnogo. Ti si bila tako nestašna, pričljiva i radoznala

- Ako Vi tako kažete. Oni su stvarno divni, samostalni ali su mnogo nemirni. Skoro, kad su bili kod mame i tate, upali su tati u radnu sobu dok je obavljao neki važan poziv a pre toga su mu napravili haos po dokumentima. A znate kakav je Nebojša.

- Znam - setni osmeh na umornim usnama me je naterao da prekinem da govorim o Oljinoj deci jer ona svoju unučad neće upoznati. Nijedno do sada nije, kao što nije ni bila na maturama svoje dece jer su oh zaslepele tuđe zablude.
I kada su u lošim vremenima za Ružicu bile bolje godine, bila je sama, prepuštena sudbini od koje bi se svakome duša raspala na hiljadu delova. Sada, u boljim vremenima ili nas bar u tu laž uveravaju, njoj su bile zapisane loše karte i trebalo je nositi se s tim - Znam jer prilično dugo poznajem tvog oca

- Onda shvatate šta želim da kažem - osmehnula sam se nadajući se da će razgovor otići u manje bolnom pravcu

- Setila sam se sad Lenine svadbe. Sad kad sam već na ivici, imam dovoljno slobode a ti dovoljno obaveze da mi odgovoriš zašto nisi bila na Leninoj svadbi

- Nisam mogla. U tom periodu sam tek krenula dalje i nisam mogla da podnesem da me bilo šta vrati nazad, pogotovo ne osoba zbog koje sam samu sebe povredila. Uostalom, šta bih mu rekla, "Ljuta sam na tebe jer sam te ostavila"? To ne ide tako - rekla sam nakon pauze u kojoj je ona ispijala kafu iz šarene plave šolje i pomno me posmatrala

- Ili "Ljuta sam na tebe jer nisi bio dovoljno hrabar da nam daš šansu da pokušamo"?

-Svejedno

- Da li je?

-Jeste - rekla sam brzo, brže nego što sam želela dok me je um podsećao na njen savet da sledeći put ne oklevam s odgovorom. I premda sam lagala ženu koja je bila važna ljudima koji su mi dragi i koja mi je i sama bila draga, nisam imala snage da izgovorim istinu naglas. Jer je istina bila da sam tada bila besna jer se Damjan tako lako predao i bez borbe odustao od svega što smo mogli da budemo. Bila sam besna i na sebe jer nikad nisam probala ni razgovor o tome ni tu borbu. I baš zato jer sam se i ja predala bez napora, nisam imala prava da mu zameram

- I da znaš. Samo što mi se čini deco da vi ne znate da živite. Ako zanemarim moju Lenku i tvoju Olju, svi ste okrenuti sebi. Na primer Damjan, rastao se sa ženom, nema dece, čeka da mu se život desi a život se ne dešava. Život hitro grabiš rukama, ne dopuštajući mu da te gazi kao mene ili da prolazi mimo tebe, kao što on dopušta.

- Ja bih volela stvarno da sam do sada stvorila porodicu ali eto, nije se dalo. Bože zdravlja samo

- Ti pokušavaš mila, to je nešto što menja sliku jer se ne predaješ. I nikad nemoj. Više sam pričala uopšteno o vašoj generaciji

- Nemojte ni Vi, teta Ružo, imate još mnogo toga pred vama

-Ništa čemu se radujem. Mislim da se niko ne bi radovao gubitku zuba, pelenama za odrasle i smrti. Želim da odem onakva kakva sam i bila, ne kao kesa kostiju koja je smetala i sebi i drugima. A to ne možeš da razumeš mada znam da bi volela. Dobra si Đina, podsećaš me na nekog kog sam davno poznavala

- Ako je bio dobra osoba onda ne moram da znam ništa drugo

- Jeste, dobra, vedra i osoba koja je svojom energijom popravljala atmosferu. Osoba s kojom sam satima mogla da pričam o bilo čemu i da, ovako kao s tobom, ne moram da vagam reči. Ali eto, on je davno otišao, zbog mene a ja sam ostala, sa sećanjima - poslednja rečenica pogodila je deo duše za koji nisam ni znala da je budan. Pogodila me je u mesto za koje sam mislila da je davno zacelilo i učinilo mi se da me s Ružicom u tom trenu vezuje nešto blisko i poznato. Jedina mana je bila to što je to što nas je povezivalo bilo sećanje na prežaljenu ljubav i šta je sve ona mogla biti. A nije - Ti i ja se razumemo a ja ne znam šta je gore. Slomiti srce sebi ili slomiti srce osobi kojoj voliš. Ja sam uradila ovo drugo i trideset godina se kajem jer je moglo drugačije samo da sam smela. Zato i pametujem sada, Đina jer se plašim da se svima vama ne dogode takve greške

-I da se dogode i to je deo života. Kajanje, opraštanje, rastanci, kroz sve to se mora proći

-Mora. Ali osoba koju sam volela se promenila zbog svega toga. I dalje smem da se zakunem da je dobrodušan ali je tu dobrodušnost zavejala gorčina zbog svega ovoga što nam se dogodilo. Ne dopusti sebi da završio ogorčena sa sumnjama u to da li živiš život koji želiš ili živiš ono što ti se negde usput dogodilo.