𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XIX

Više ne ustaje iz kreveta.
Više ne može sama da skuva kafu, jede ili opere kosu
Tata je ne pušta iz naručja a ja, plačem, znajući da im otkucavaju poslednje sekunde. I premda su ispunjene ljubavlju, nežnošću i toplinom i da su njih dvoje konačno srećni jedno kraj drugog, krišom sam plakala pokušavajući da me ne opaze.
Krila sam svoju razneženost i od Damjana koji je takođe bio uz njih, trudeći se da im pomogne koliko može. Svako od njih gubio je nekog svog, deo života, sećanja i porodice ali je moje srce najviše bolela svest da će ljubav koju nije ubilo vreme, daljina, izbori i tvrdoglavost prekinuti crna, bezdušna smrt. A Ružica, nije se plašila nje, kao što se nije plašila bolesti jer je znala da tatino srce kuca za nju i zbog nje.
I iako su joj bolovi postajali sve nepodnošljiviji, obrazi sve bleđi i više upali, Ruža nije dozvoljavala da poklekne. Uteha, makar i lažna, bila je potrebnija svima oko nje jer su njihovi strahovi postajali sve izvesniji a crne slutnje poput senki obletale svakoga od njih

- Ružo, lezite, molim Vas, samo kažite šta Vam treba

- Da prestaneš da persiraš, već mesecima skoro svaki dan provodimo jedna pored druge. I da prekineš da prećutkuješ stvari, vidiš dokle me je to dovelo

- Ne brinite za mene

- Ne idi ovim putem Đina. Možeš da odabereš drugačiji, lepši i srećniji i nemoj da žrtvuješ to. U životu ne treba raditi samo ono što je pametno već ponekad treba uraditi suprotno. Ne znam za druge ali za sebe znam. Pametno je bilo upisati fakultet u većem gradu jer viša škola ne znači ništa. Pametno je bilo udati se jer je vreme, trebalo je da se rešava jer smo bili zajedno već neko vreme. Bilo je pametno trpeti nasilje zbog dece jer im niko drugi nije otac i neće ih voleti tako. Isto je tako, kad su deca porasla, bilo pametno što ga ne ostavljam jer smo tolike godine proveli zajedno a i oni su ušli u pubertet, traumiraće se. A onda sam završila na operacionom stolu jer sam bila pametna

- Teta Ružo, niste krivi za sve to što je on uradio. Ne možete da krivite sebe zbog njegove izopačene prirode i što ste radili onako kako ste umeli

- Nisam. Jer sam umela i želela drugačije, samo da sam smela. Tako da ne biraj moj put da te ne bi tuga i kajanje kroz bolest pojeli i uzeli pre vremena - klimnula sam glavom a onda, videvši da joj se oči sklapaju, izašla iz sobe

Kada sam zatvorila vrata, tata i Damjan su se okrenuli i upitno me pogledali te sam im pokazala da se stišaju

- Zaspala je. Sve brže se zamara, mislim da će morati u bolnicu ako se ovako nastavi

- Ruška neće ni da čuje za to a ja poštujem njene odluke. Dugujem joj barem to ako već ne mogu ništa drugo

- Slažem se sa tobom ali se bojim da ta odluka više nije na vama. Damjane, dodaj mi tašnu, eto je tu s tvoje leve strane - ispružila sam ruku kako bih je preuzela i osmehnula se ljubazno. U jedan slučajan dodir ruku stajao je slatki nemir koji se u grudima budio kada god mi je Damjan bio blizu. U jedan slučajan dodir stalo je sećanje na sve one strasne, vrele noći koje smo delili i prvo sve koje sam mu dala uverena da je to deo puta naše ljubavi ka večnosti. Iako sam tada znala malo toga, jedino sigurno i jedino ispravno bila je uverenost da je Damjan jedina osoba vredna svih prvih puteva, svih skrivenih dodira i ukradenih noći. Možda me je zbog toga ovaj dodir toliko i prodrmao iako nisam imala prava na to, ne u ovako teškom vremenu za sve njih - Hvala ti

- Ideš?

- Moram. Sutra imamo neke sastanke sa generalnim, donela sam danas nešto s posla da pregledam i proverim ali sam do stana svratila samo na petnaest minuta, bio je red a i želela sam da je vidim

- Mislim da si u pravu da tetka mora u bolnicu. Nije samo do zamora, merimo joj temperaturu, naglo joj skoči dok spava, sve češće se guši i još gomila stvari koje je slabe

- Možemo da razgovaramo s njom svi ali ti, tata i teta Nevenka, ćete najviše dopreti do nje. Znam da nije lako ali ni ona nije slepa da ne vidi da je za kratko vreme mnogo oslabila. Na kraju krajeva, kada joj se stanje poboljša, pustiće je kući - rekla sam gurajući u tišinu i najdublji deo sebe čudan strah od kog su se jeza i slutnja pele iz kičmu. Svako od nas se plašio i da pomisli ono što su stepnje iz nekog dalekog kutka svesti nabacivale ali se ipak to skriveno i prećutano osećalo u vazduhu - Sad stvarno moram da krenem, javite mi ako se nešto promeni - rekla sam nadajući se da telefon neće zazvoniti dok u tišini i samoći stana ne budem svakoj slutnji dopuštala da se pojavi a zatim i nostalgiji da me obuzme.

Nadala sam se jer bi to značilo da puca i poslednji mehur u kom je Damjanova i moja ljubav smela da mi nedostaje i u kome sam smela da se sećam svega što smo mogli biti. Pucanje tog mehura srušilo bi i jedva oživelog Nebojšu koji je zbog Ruže postao sve ono što je zbog nesretne ljubavi prestao da bude i što je otrovnim slojem gorčine. Ništa više u ovoj novoj, emotivnoj i toploj svakodnevici više ne bi bilo isto a najviše bi odzvanjala praznina ispunjena jedino predajom kao opomenom da se bliži ono od čega svi bežimo.

Sa već par puta pregledanih dokumenata misli su nepovratno pobegle kada je telefon odzvonio jednom. A zatim još jednom. A ja sam sklupčanih nogu pod sobom, pogleda prikovanog za telefonski aparat sedela znajući da me zovu da mi jave da je prevezena u bolnicu. Iz kog razloga više nije bilo važno jer je tuga, porazna i puna strahova bila ista koji god razlog bio. Ipak, podigla sam tamnu slušalicu i javila se glasom koji jedva da je ličio na moj

- Na intenzivnoj nezi je sine. Ne znam šta da radim.