𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

IV

Brojala sam ploče u dvorištu, kao i svakog puta dok sam išla od kapije prema masivnom stepeništu. Znala sam napamet svaku šaru i pukotinu i opet sam imala poriv da ih pogledom istražujem. U rukama su mi se danas nalazile sveže hrizanteme za mamu, pokloni za Olju i decu ukoliko budu došli i novine za tatu. Sve je bilo kao i svakog puta, pa čak i čvor u stomaku koji kao da je pitao zbog čega ću danas osetiti nemoć i hostilnost. Koliko god sam se nadala da greši, znala sam da mogu da očekujem neprijatnu situaciju ali mi je zavaravanje nadom bilo slađe ili neophodnije, đavo će ga znati.

- Mama! Stigla sam! - umesto odgovora, crne oči slične mojim su me posmatrale sa kuhinjskog dovratka. Pružila sam joj kese a potom svukla kaput i okačila ga u predsoblju

- Pomozi mi s pireom, moram da prepravim tortu, neko je prstima mrljao po šlagu - s lažnom strogoćom mama je ciljala na Nedu i Petra, Oljine blizance koji su svakog drugog vikenda provodili vreme sa mojim roditeljima

- To smo i nas dve radile, zbog njih dvoje se setim nekih stvari koje mi inače nikad ne bi pale na pamet

- Zbog njih dvoje mi je sve po kući potencijalno opasnost a tvoju i sobu za goste držim pod ključem. Ostarila sam, Đina ali mi njih dvoje vraćaju snagu iako se ovako žalim

- Gde je tata?

- U radnoj sobi, već sat vremena telefonira sa nekim i glasno se objašnjava, znaš njega. Kako si ti, jeste li rešili štrajk?

- Rešavamo, baš juče smo razgovarali sa štrajkačima, možda jesu sitni koraci ali napredujemo - dok je mama bila okrenuta leđima, prstom sam zahvatila šlag

- Đurđina!

- Izvini, bilo je jače od mene. Daj mi mikser i slobodno sedi, dovršiću sve ostalo

- Valjda će i Olja sada, rekla mi je da će doći oko tri, iako računam na njihovo kašnjenje, nadam se da neće kao prošlog puta odocniti četiri sata - kašnjenje koje je bilo deo Oljinog karaktera bilo je nešto što je Lidiju, našu mamu, izuvalo iz cipela. Kao i svaka učiteljica, držala je do tačnosti i odgovornosti a njena starija kćer je ujedno bila i njen đak koji je na ispitu iz tačnosti padao u svakoj mogućoj prilici.

Kada je Olja sa Goranom stigla, tata je još uvek telefonirao a ja sam kuvala kafe. Pevušeći uz radio, pustila sam mozak na odmor i uživala u ovim gotovo idiličnim trenucima sa svojom porodicom

- E, izvolite. Doneću šećer za nas, zete, morala sam da nam skuvam bez šećera zbog tvoje voljene supruge i tašte

- Meni donesi šećer i vodu, preventivno, već slutim suze kad im budem saopštila da zbog jaslica, moraju kući večeras

- Stvarno će biti suza, idem časkom za šećer

Tek kad sam sve spustila na sto, smestila sam se u fotelju u kojoj sam najčešće sedela dok sam još uvek živela u oko kući. Tamno siva fotelja obavijena somotom bila je okrenuta prema dvorištu i ujedno najudobnije mesto u dnevnoj sobi

- Olivera! Sve vreme mog razgovora, deca su se drala, zašto im neko ne povede računa?! - tata je sa stepeništa dovikivao i umesto mame, u predsoblje je izašla Olja. Uz potmulo objašnjavanje, čuli smo sitne, brze korake uz stepenice i znala sam da će moj otac time dobiti svoj željeni mir

- Počelo je sve da mu smeta, svaka stvar ga nervira, na prstima hodam da se ne bi nervirao i ne vredi, ne znam šta ću s njim - izdahnula je majka a ja sam slutila da je moje i Oljino osamostaljivanje dotuklo srce koje je bilo načeto još raspadom zemlje. Verujući u sve na čemu je bivša zemlja počivala, Nebojša je loše podneo njen raspad. Njegovi ideali su ubrzo postali zablude a njegova tvrdoglavost je u tome odmagala

- Stari, loše podnosi promene ali navići će se. Uostalom, tu su Peki i Neda da ga održe u životu, kao tebe

- Plašim se da će postati hronično zlovoljan, Đina, i ranije nije bio baš vesela osoba. Ne znam ni što vam se žalim deco, imate vi i svojih briga - mahnula je rukom i Goran i ja smo znali da je time razgovor okončan. Mama je ovako sebi olakšavala i već smo se bili navikli na to

Posle ručka, popela sam se u svoju sobu a Olja se, sledeći me, spustila na krevet. Uvek smo, pre mog odlaska, ovde krale trenutke za sebe i poveravale se jedna drugoj, barem na tren

- Dolazila nam je Božica juče, Ruža ima rak

- Ruža, Damjanova tetka? - klimnula je glavom a ja sam na trenutak prestala sa prikupljanjem stvari

- Nevenka je van sebe, Božica kaže da je u poodmakloj fazi i da je pitanje meseci ukoliko prihvati hemoterapiju. A Ruža neće, Božici je rekla da nema za šta da se bori i da želi da umre kako je živela. Šta ćeš, sudbina

- Ne mogu da verujem, posle svega joj se dogodilo i to. Šteta, stvarno jer je celog života bila borac a sad evo i to joj se dogodilo - iskreno mi je bilo žao što je jedna od meni nekada dragih osoba bila na korak od poraza u životnoj borbi

- Zvaćeš ih, je l da? Red je ipak

-Hoću, Lena i ja smo ostale u dobrim odnosima, zvala me je i na venčanje i na krštenje starijeg deteta, red je. A da ne pominjem da smo Damjan i ja tri godine provodili vreme s tim ljudima, ne mogu da zaboravim sve to i pravim se da me nije briga

- Morala sam da pitam, nije ni tebi bilo lako, nije da si malo plakala kad je otišao. Šta tražiš?

- Kasete, slike, sve sitnice koje sam ostavila ovde iz straha da će smetati onoj budali, sve što bi odalo da se moj svet ne vrti isključivo oko njega

-Kutija je u garderoberu, zajedno smo je spakovale još kad si se iseljavala. Sklonila sam je zbog dece, kasete ne bi preživele da su ih dohvatili

- Srce si - klekla sam ispred  otvorenog ormara i zavukla ruke iza mekanih prekrivača kojima sam se pokrivala dok sam spavala u ovoj sobi. Osetivši kutiju pod prstima, podigla sam je a onda, kad sam je izvukla, ispred sebe otvorila riznicu uspomena - Vidi, Olja, slika s tvoje mature

- Ma daj, mislila sam da sam sakrila sve slike na kojima imam onaj kriminalni minival. Daj da vidim - sela je pored mene, na pod i ubrzo smo počele da se prisećamo dana koje smo provodile zajedno, predosećajući da će nas život povesti u drugačijim smerovima. Od njene želje da otvori sopstveni restoran ostala su samo snivanja kao što je meni bilo daleko ostvarenje sna o porodici - Vidi tebe i Daču, koliko ste bili mladi! - slika koju je podigla da mi pokaže nastala je nešto pre njegovog odlaska. Sećala sam se toga posle svih ovih godina iako mi je bilo mutno sećanje kada se to dogodilo. Bili smo mladi, srećni ali ne i naivni, oboje predosećajući da je kraj našeg poglavlja pred nama. Nijedna slika nije mogla da dočara to osećanje ali su uspomena i gorak ukus na usnama bili živi svedoci da tragove takvog poraza pesak vremena nikad ne može da pokrije

- Idem da obiđem decu, da ne smetaju tati, vidiš kakav je. Spakuj to, pa dođi dole, moraćemo još malo da krenemo - ustala je dok sam ja u tišini prstima prešla preko kasete koju nisam pustila godinama ali sam i dalje zbala redosled pesama. Damjanov poklon za jednu od godišnjica čuvala sam prve godine nakon raskida kao relikviju da bih ubrzo nakon toga sve vezano za njega zajedno s njom strpala u kutiju i izbacila iz sobe.
Trebalo je vremena i sazrevanja da shvatim da čak i kad se ljudi rastanu, njihova priča ne mora da se obriše. Trebalo je vremena da shvatim da će on uvek ostati neko poseban u mom životu jer je bio moje prvo sve ali i prva lekcija da su ljubavi tužne i da ne postoji nijedna reč koja bi opisala tren kad shvatiš da tvoja osoba, deo tvog srca mora da nastavi dalje bez tebe. Trebalo je vremena da prestane da boli kad ga ljudi pomenu ili kad se setim neke od naših uspomena. Sada, sa ove tačke gledišta, bolelo je mnogo manje od izdaje i poniženja koje sam osetila zbog Filipa. Sama pomisao na njega me je naterala da se stresem ali i da prikupim sve suvenire s mog životnog putovanja kojima je bilo mesto kraj mene u staru kutiju, namenjenu za to još u srednjoj školi.

Osmehnuvši se dok sam je zatvarala, znala sam da ću konačno pored sebe držati jedine svedoke svega što sam bila na putu da postanem ovo što sam sada