𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XI

- Tata? - pozvala sam ga sa dovratka na šta je, okrenuvši se prema meni, podigao crno belu fotografiju koju je zamišljen, grčevito držao u rukama. Od poziva pre nekih par sati, nije izlazio iz radne sobe a ni progovarao.

- Bila je posebna. Ona i Nevenka su ličile jedna na drugu ali ona.. Kad se smeje, sve odzvanja, kad je vesela, svi oko nje su veseli. Oduvek je bila takva i kao dete. Voleo sam njen smisao za humor i sve trenutke koje smo delili na krovu njihove zgrade, a onda sam zavoleo nju. Moju Rušku. Oči su joj posebno sijale dok se smeje, a prekasno sam shvatio i da se sijaju dok me gleda. Kada sam shvatio da je volim više od sebe, bila je u nekom drugom gradu, daleko od mene

- Žao mi je - rekla sam pokušavajući da prihvatim da je pre mene i Damjana, život nemilosrdno slomio tatu i Ružicu, ne dopuštajući ni njihovoj ljubavi da postane sve što je mogla da bude. Ljubav o kojoj je Ruža pričala, čovek za kog je pričala da ga je slomila bio je moj otac a ja, sebična, to nisam mogla uočiti.

- Volim i tvoju majku, Đina, ali to su različite ljubavi. I sama znaš da čovek samo jednom voli stvarno i da srce biva samo jednom slomljeno. Znaš, mojoj Ruški i meni se desila najteža stvar, da znamo da smo srodne duše a da živote provodimo razdvojeni. Da je želela, ostavio bih sve zbog nje. Samo da je rekla da želi da odemo odavde, otišao bih, čak sam i venčanje želeo da otkažem. A sada umire ali ti si to znala, zar ne? - ćutala sam, znajući da sam kriva dok je on iz fioke vadio kutije - Jedan od razloga zbog kog vas nisam želeo ovde je zbog ovoga. Kako deci objasniti da njihovu majku ne voliš najviše i da čuvaš tuđa pisma? Ovde su pisma, pročitaj ih, videćeš da ti nisam rekao ni deo ali razumećeš. Jer si i ti mila imala istu nesreću kao ja

- Žao mi je. Samo da sam obratila pažnju, barem bih posle Damjana razumela da si slomljen i da ti fali deo duše

- Vidiš, nisam ni morao da izgovorim njegovo ime. Doći ću kad završiš, nemam snage da govorim o svemu tome sad kad znam da više nemamo šansi. Tu sve piše, mnogo bolje nego što bih ti ikad rekao

Požutela, pomalo zgužvana hartija, povremeno razmrljani tragovi mastila ali i mirisi nisu bili dovoljno verni svedoci svega onog što su krili gusto pisani redovi. Ljubav, nežnost, strahovi, strpenje i samoća su mi bili očekivani ali patnja kojom su se međusobno decenijama vezivali nevidljivim nitima kad god im se jave tuge, naterali su me da posle tri pročitana pisma zaplačem. Osećala sam do srži ljubav koja nije bledela uprkos životu, uprkos drugima i sudbini koja ih je razdvojila nemilosrdno. Tata, koji mi je oduvek delovao daleko i hladno bio mi je nikad bliži jer nam je tuga bila ista

- Neće da se bori, znaš li? Ruža, umire jer ne zna da li bi izdržala niti želi da rizikuje. Bila sam kod nje, iako je ista, ne možeš da pobegneš od očiju koje se gase - rekla sam, podižući pogled s ko zna kog pisma dok je zatvarao vrata a ja nežno brisala suze sa obraza koji su odavno pocrveneli. Nateklih očiju sam posmatrala kako se smešta u fotelju, teškim pokretima, kao da ne želi da prihvati istinu

- Ne znam da li da idem. Posle svega, znam da je neću ubediti da promeni odluku a ne želim da pati. Ne posle svega kroz šta je prošla, ne posle svega što sam joj uskratio

- Neće patiti, jer se volite. Znaš, možda ovo nije pravedno prema mami ali nije pravedno ni da u poslednjim trenucima puštate da vas razdvoje drugi ili vaši strahovi. Da sam na njenom mestu, učinila bih sve da bar deo poslednjih trenutaka provedem s nekim koga volim ceo život. Imali ste nesretne sudbine ali barem na samrti bi trebao da je držiš za ruku

- Đurđina - stisnuo mi je ruku, nežno a od drhtanja njegovog glasa su mi oči iznova zasuzile. Nisam znala kako mu je ali sam znala da u ovom času kao i decenijama ranije, dve duše lutaju razdvojene svetom tražeći jedna drugu, makar sada na samom kraju

- Zna li mama da ste tako želeli da se zove vaše dete?

-Zna. Zna da i Ruškin sin nosi ime koje bi nosio naš, samo da nam se dalo

- Jesmo li se Dača i ja slučajno sreli?

-Jeste. U početku sam mislio da se grešim o njega, verovao sam da je možda vama namenjan drugačija sudbina a onda si prošla kao ja i ostala bez dela sebe. I to ne mogu da mu oprostim jer znam koliko boli

- Ovo je nepravedno, ovo je tužno, ovo je ljubav koja je sve ono što ljubav ne bi trebala da bude. A i ja, krivila sam te ne pokušavajući da te shvatim

- Nisi kriva mila, kriv sam ja

- Bićeš kriv samo ako ne odeš. Idi bar jednom, pokaži joj da se vaše duše drže zajedno ako vas dvoje niste mogli. Znam da nisi nikad prestao da je voliš, ne odustaj sada kada vam se pruža prilika

- Ne brini, mila - ustala sam i prema vratima koračala kao da su mi noge od olova. Želela sam da mu kažem toliko toga ali je istina bila da sam osećala da svaka od tih reči može da raseče jedva ukrpljene šavove na mojoj duši. Nisu bila sami u bolu koji samo ljubav može da stvori ali su bili sami u nemilosrdnosti koja je unapred zapisana, pretila da prekine sve što su decenijama razdvojeni gradili, razumevajući se kroz samoću i tišinu.