𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

XV

Prijao je način na koji me je gledao dok smo sedeli u restoranu u koji smo nekada često navraćali. U prodornom, plavom pogledu nije bilo onog dečačkog oklevanja i znala sam da me gleda kao muškarac ženu a ne kao deo prošlosti. Još da je ovo bio trenutak za nas.

Kada je konobaru rekao porudžbine, osmehnula sam se jer me je, premda je mnogo vode proteklo, poznavao više nego dobro. Prijala je spoznaja da su uspomene podjednako žive i u njegovom sećanju što je odavao prirodno, kao da je posle ovoliko vremena svet zastao, samo zbog nas. Istini za volju, lagala bih ako bih rekla da sam večeras želela da budem igde drugde i da mi je sve ovo padalo teško

- Čemu nazdravljamo? - pitala sam radoznalo dok smo držali čaše podignutim i gledali se preko stola, netremice

- Ne mogu da kažem pomirenju i zato neka bude naše ponovnom zbližavanju. Živeli - osmehnula sam se zbog njegovog nazdravljanja a onda otpila gutljaj vina koje je zagolicalo nepca

- Mislim da će nam prijati što smo se odmakli od uobičajenog okruženja

- Ranije smo cenili rutinu

- Ne znam za tebe ali meni i dalje prija rutina samo mi se čini da treba prostora i njima. Uostalom, kod tetke nemamo priliku da razgovaramo opušteno kao sada

- To je tačno. Čini mi se da ni ne primećujem koliko su se stvari promenile a već sam se navikla. Doduše, ne znam da li bih mogla da se naviknem da živim od sećanja

- Sećanja umeju da budu lek ali mislim da ni ja ne bih mogao da se naviknem da je sve što imam sećanje na nekog i čekanje da život prođe

- Slažem se, zato bih ponekad i pomislila na tebe

-Samo ponekad?

- Mislim da je bitnija suština nego to koliko sam mislila na tebe. Uostalom, ne verujem da sam ti padala toliko često na pamet

- Više nego što možeš da zamisliš. Ponekad mi se činilo da ti čujem glas iako znam da sam te ostavio stotinama kilometara daleko ili da te vidim u prolazu. Čudno, znam ali je i istina - osmehnula sam se iznenađena i osetila kako se damari srca ubrzavaju

-Ono što sam htela da kažem je da sam čak i dok sam najviše patila uspevala da se umirim sećanjima. Šta god da mi je bilo u mislima, naša ljubav i naša priča bili su nešto najtoplije i nešto čega bih se rado sećala

- Osim što si lepša nego u svim sećanjima - podigla sam pogled sa tanjira koji je se stidljivo presijavao i na trenutak umislila iskru koja je jednom u tim očima sijala. Osmehnula sam se, stidljivo i ponovo skrenula pogled znajući da bi me ta iskra prevarila da se u njemu budi ono što u meni tinja sve češće kada smo zajedno

- Hvala ti, zaista. Istini za volju, i ti si lepši i drugačiji nego u sećanjima ali je prošlo šest godina, to nije malo vremena

- Nije a ja sam za to vreme uspeo da shvatim samo dve stvari

- Koje?

- Prva je da sam jedino tebe voleo iskreno i više od sebe a druga je da sam bio prevelika kukavica da bih to pokazao. Ne govorim ti to da bih ispravio ono što sam ti učinio ili ulepšao stvarnost nego je to istina. Biće ti čudno ali otkako sam se vratio, sve češće imam poriv da svodim račune i čini mi se da tebi najviše dugujem

- Ne duguješ. A što se tiče računa, nisi izuzetak, mislim da tatine i Ružine reči, sve što se dešava utiče mnogo više nego što zapravo mislimo. Za neke stvari je to bolje a za neke ne

-Kao na primer?

- Kao na primer razmatranje prošlosti. Za razne situacije mi se sada budi pitanje šta da je moglo drugačije iako sam za neke svesna da je bolje što je ovako. S druge strane, sve ovo me je nateralo da obratim pažnju na ljude oko sebe, da budem uviđavnija i obazrivija

- A kad smo toga, želim da ti se izvinim zbog svog ponašanja prvog dana. Mislio sam da je pametnije da se držim po strani jer nisam znao kakvo mišljenje posle svega imaš o meni. Znam da sam ti sve to već rekao ali to ne menja činjenicu da ti dugujem izvinjenje

- Tad baš i nisam imala lepo mišljenje,da znaš. Iako sam se iznenadila, mislila sam da će stvari ići prirodno, kao što su uvek išle ali me je tvoj stav zbunio

- Žao mi je, zaista, mislio sam da je tako pametnije i manje neprijatno jer si imala prava da misliš sve najgore o meni. Znam da sam pokušao da se iskupim cvećem i objašnjenjem ali smatram da je najpravednije bilo da stvari adresiram ovako

- Nemaš više šta da adresiraš, sada si se izvinio sigurno tri puta, postaje mi neprijatno. A što se cveća tiče, stvarno me je obradovalo ali nisi morao da se mučiš

- Bilo mi je zadovoljstvo jer znam koliko voliš cveće i iznenađenja. To je najmanje što sam mogao da učinim - otpio je gutljaj iz čaše a ja sam pogled skrenula na prozor iza njega s kog se pružao pogled na kej. Za jedno veče niti pokidanog razumevanja su uspele da se spoje i činilo se da od našeg poslednjeg razgovora nalik ovom nisu protekle godine već sati. Iako mi je taj deo nedostajao, plašilo me je koliko nam je malo trebalo da budemo oni stari, nasmejani i uvučeni u razgovor toliko da sve oko nas pada u drugi plan, čak i drugi ljudi.
Čak i da se nisam prevarila da u njegovom oku počinje da sija ona ista iskra, ne bih smela da se prepustim jer će otići. Jednom sam ga pustila a ovog puta, naviknut na slobodu, ne bi ni mario za ono što bi od mene ostalo i što bi za sobom ostavio. Medena zamka koje sam se bojala je sada bila svuda oko mene a postavljalo se pitanje hoću li joj odoleti ili ću pristati da upadnem u nju po cenu da ponovo ostanem prazne duše i ranjenog srca