𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

X

Odustavši od ubeđivanja tetke da prihvati terapiju i povlačenja kada se umesto sobom bavila nama, Lena i ja smo ustalili ritam brige o Ruži ali i srušili važnu barijeru u našim odnosima. Trudeći se da preuzmem veći deo obaveza na sebe, često sam kao i danas, bio prepušten Ružinom radoznalom pogledu i zapažanjima koja bi delila slobodnije i glasnije nego ranije. Ovako iskrena nekada je umela da bude samo kada dogori do nokata a činilo se da se sada tako oseća svakodnevno

- Treba imati snage, Damjane da veče pred venčanje budeš spreman da ostaviš sve. Nije me lagao, znala sam da bi to uradio - ležala je bleđa nego prethodnih dana i možda zbog Leninih reči, plašio sam se svakog napada gušenja koje je sve češće imala. Posle Đurđinine posete, počele su da je tresu groznice i ubrzo su je prikovale za krevet. Njeno stanje se menjalo na dane a u ovakvim delovalo je da je  osetljivija i bolesnija nego što je rekla bilo kome od nas

- I ja bih to uradio za Đurđinu. Petnaest minuta pre polaska sam bio spreman da odustanem od svega i ostanem

-Šest godina, sine lažeš sebe jer ti to ne bi uradio. Đurđina te je ostavila jer ti ni za to nisi imao snage, bio si slabić a i sad si, jer lažeš sebe. Kad ti to kažem ja koja ne želim da se borim za život, zapitaj se - zastala je, trudeći se da dođe do daha - Slomila je srce samoj sebi iznova jer si ga ti slomio svojom slabošću. Znala je da ne bi odustao, znala je da je ne bi ostavio ali i da je ne bi čekao. Na kraju si govorio da je dete i da neke priče moraju imati kraj

-Lagao sam, u redu?! I meni je bilo teško, otišao sam u nepoznato u trenutku dok za sobom ostavljam osobu koju volim. Nisam znao šta me čeka kad odem ali sam znao da neću biti srećan ako ostanem. Nikad ne bih uspeo da nisam otišao i...

- Jesi li srećan sad? - prekinula me je iako joj je glas drhtao

- Ostvaren sam, uspešan i zadovoljan, ništa mi ne fali

- Pitala sam da li si srećan sine, ne da li ti je dobro u životu

- Pa jesam, to su sve razlozi za sreću

- Nisi. Rekla sam ti da si se vratio kao stranac, misliš da nisam primetila da si ogorčen?

- Tetka, umireš i baviš se mojim životom umesto da se boriš za sopstveni život

- Meni nije ostalo ništa. Svojoj deci odavno ne trebam, odavno su mi okrenuli leđa, jedini čovek kog sam volela ne zna da umirem i nisam ni želela da zna jer ne znam šta bih mu rekla. Bila sam toliko toga, sad nisam nikome ni majka ni žena, a ni sreće nemam

- Ali imaš život pred sobom samo ako budeš želela da se lečiš

- Nemam jer to nije život. To što je meni ostalo nije vredno življenja. Neke stvari sam odabrala pogrešno i to sam platila time što nisam živela život koji sam htela, barem ću umreti po svojim pravilima. Nemoj čekati kao ja

- U redu, tetka, ne brini. Zvaću Božicu, vidiš da si sve gore ili idemo do bolnice

- Ne dolazi u obzir. Zovi Nebojšu, želim da ga vidim bar još jednom - oklevao sam znajući da je Đurđinin otac čovek od kog ne znaš šta da očekuješ - Zovi ga, neće ti reći ne jer neke stvari se ne menjaju, sine a njegova ljubav je jedna od nijh. I ne zaboravi da je to poziv koji obavljaš umesto mene, onaj koji duguješ sebi, pravdi i srcu ti tek predstoji samo ako želiš

- Ne brini tetka, zvaću ga

- Zato ne brinem, znaš zašto brinem ali neću da izgovorim sve dok to ne izgovoriš ti. Ja nisam imala problem niti imam da kažem koje čovek kog sam volela čak i kad sam bila trudna s drugim čovekom a ti, ti nemaš ni mrvu te hrabrosti. Ponašaš se kao stranac prema nekome ko ti je bio sve. Spusti roletne, pre nego što izađeš - na svoj način, glasom koji se kidao, stavila mi je do znanja da je razgovor gotov ali i da očekuje da razmislim o svemu što je rekla. Problem u svemu tome bio je što sam, radeći do polovine noći, u tišini i samoći, razmišljao o svemu, pogotovo odnosu i rastanku s Đurđinom.

Čak i da je sve ostalo pogrešila, tetka bi bila u pravu za jednu stvar -  bio sam i ostao kukavica koja se plašila ishoda sopstvenih odluka. Slabić koji nema hrabrosti da okrene broj koji još uvek zna napamet i koji ne sme da kaže sve ono što se ponovo mota u mislima. Jer je istina bila da sam je iz sopstvene slabosti onog dana pustio ali i sada, posle svih ovih godina, zbunio.
Hladnoća kojom sam je dočekao i distanca koju sam postavio bili su samo maska koja je krila sve ono što je isplivalo na površinu zbog njenog osmeha i ozarenog lica, lepšeg nego ikada. Možda me je zato sve to stiglo u stanu, praznom, na brzinu doteranom kada sam nakon jednog zimskog svanuća Milanu rekao da se vraćam i da Nevenki i Leni ne govori ništa. Samo što tada nisam znao da bih svakako morao da se vratim na mesto gde je sve počelo i srećem s pogledom koji nisam zaboravio ni posle šest dugih, praznih godina.

Međutim, sada je trebalo izboriti se i sa Nebojšom koji je savladan svojom tugom postao čovek od kog je Đina krila sve ono što joj je bilo važno. Ne znam šta je tetka volela na njemu posle toliko vremena a dok je Đurđini, nesvesnoj da se radi o njenom ocu, govorila o njemu nisam mogao da povežem Nebojšu iz njenih priči i onog kog zapravo poznajem. Ipak, ništa od toga nije moglo da me natera da pogazim obećanje koje sam joj dao a to je da ću ga pozvati, da se barem oprosti od njega.