𝑼𝒏𝒂𝒑𝒓𝒆𝒅 𝒛𝒂𝒑𝒊𝒔𝒂𝒏𝒐🖤

IX

Vreme koje je klizilo kroz prste i sve duži dani kao da su u meni budili uspavani elan i činilo mi se da se posle dugo vremena, spontanije i iskrenije smejem. Možda zbog toga a možda i zbog svojij slabosti, izbegavala sam odlaske kod Ružice ali posle dve nedelje različitih ubedljivih i neubedljivih izgovora, stajala sam pred njenim vratima.

- Damjane, Bože, koliko se dugo nismo videli! Kako si? - rekla sam nakon čega sam ga zagrlila blago zaboravljajući na gorčinu koja je posle njegovog odlaska ostala u svakoj pori mog života. Nisam ga očekivala na Ružinim vratima, lepšeg i zrelijeg nego ranije i hladnijeg nego ikada. U moju spontanu srdačnost stalo je iznenađenje koje me je tu, na tamnom teškom dovratku, sačekalo

- Dobro sam. Šest godina, skoro sedam i veruj mi da bih te jedva prepoznao. Uđi, tetka je sa Božicom izašla u šetnju, sada treba da se vrate

- Kada si došao? Nešto je teta Ruža pominjala ali mi je zvučalo kao da tek treba da dođeš, nisam znala da si stigao - sela sam u fotelju u kojoj sam sedela i prošlog puta, šarajući pogledom po zidovima i izbegavajući da se susretnem s njegovim prodornim, plavim očima

- Prošle nedelje. Može kafa? 

- Uvek, ali možemo da sačekamo teta Ružu, kažeš da će i ona brzo

- Da - zaćutao je a neprijatna tišina je sa teškim, sparnim vazduhom ispunila zidove Ružinog stana. Sedeli smo pristojno udaljeni jedno od drugog, dovoljno daleko da ova tišina ne padne teško, dovoljno blizu da se sećanja uvuku pod kožu - Reci mi, radiš u Dnevnim?

- Da, skoro tri godine. Videla sam Lenu skoro na ulici, išla je po Bogdanu u vrtić, rekla mi je da je ponovo trudna. Meni se nije uošte promenila, ista mi je kao ranije

- Jeste. A Olja, čuo sam da se udala?

-Jeste, ima dvoje dece, Petra i Nedu. Udala se za Gorana, sećaš ga se sigurno, nedugo nakon što sam otišla na fakultet i nakon što si ti otišao - u ove prozaične razgovore, neme klimoglave i slabašne osmehe staje sve što ostane od iskrenih, jakih ljubavi koje su izgorele u sopstvenom plamenu. Naša je svojim plamenom opekla i ono malo razumevanja među nama zbog čega smo sada izbegavali sve one teme koje bi nas podsetile na to razumevanje i na sličnosti koje su nas nekada povezivale nevidljivim, snažnim nitima

Njegovo povlačenje u kuhinju i Ružin dolazak sa mojih pleća skinuli su teret nostalgije i iznenađenosti. Susret za koji sam očekivala da se neće desiti uskoro sačekao me je u trenucima ranjivosti u kojima sam razmišljala o nama posle mnogo godina i u trenucima u kojima sam shvatila koliko sam zapravo volela sve što mi je bio. Baš zato, gotovo na silu sam u mislima podsećala sebe da je plamen naše ljubavi ostavio hladna i pusta zgarišta

- Poranila si - rekla mi je Ruža prilazeći stolu nasmejana, otežalog koraka

- Nije tetka nego ste se ti i Božica zadržale. Stavio sam za kafu pre dva minuta ali moći ćeš da zakuvaš ti, ostaviću vas nasamo. Drago mi je što sam te video Đina

- I meni - rekla sam gotovo tupim glasom i gledala za njegovim leđima dok je odlazio ne okrećući se. Njegova užurbanost rekla mi je ono što sam trebala da znam i znala sam da je sve ono nežno i lepo među nama sada samo razlog za prozaičnu ljubaznost. I ništa više.

- Pobeže. Nego kako si ti? Danas si mi baš lepa, izvoli - osmehnula sam joj se dok sam uzimala tamno zelenu šolju s poslužavnika

- Ja bih Vas trebala da pitam kako ste ali vidim da ste više nego dobro, prijalo Vam je što ste izašli

-Jeste a i jer je tu. Vratio se, pomenula sam ti to i prošlog puta, konačno su svi na okupu i više mi ništa nije potrebno. Plašim se da me ne čuje ali promenio se. Zamisli kad je Nevenka preuveličala moje stanje da bi ga naterala da dođe, mislim da je to više nego jasno

- On je, barem dok sam ga poznavala, bio samostalna osoba, isto kao i Lena, negde je i logičan sled događaja da će mu trebati neko vreme da se navikne ponovo na sve ovo

- Kako god. Pričaj mi o nečemu lepom što ti se dešava, ne mogu da pričam o bolestima, lekarima, umoru, oprezu, sve to me umara i otežava mi više nego bilo koja groznica.

- Ne znam, plašim se da nemam mnogo toga zanimljivog. Lepe stvari mi se dešavaju svakodnevno ali su male, beznačajne drugim ljudima a meni dovoljne da preguram dan

- To sam zapravo želela da znam. Znaš, mene su posle svega prestale da raduju sitnice jer sam izgubila dve najvažnije stvari u svom životu: svoju ljubav i svoju decu. Ova bolest me nagoni da svodim račune i ne dopada mi se što je cena mira, mog i tuđeg bila to

- Teta Ružo, niste krivi jer ste ih na sve moguće načine štitili od istine. Platili ste cenu samo jer ste želeli da vole svog oca, kakav god bio i oni su odabrali njega, iz nekih drugih razloga ali je suština da ste im bili više nego dobra majka. Zapravo, bili ste im dobri dok ste trpeli nasilje a kad ste se izvukli iz svega toga, želeli su da se osećate krivom što ste otišli. Zbog sveha toga niko nema prava da Vas krivi, čak ni oni.

- A zašto se tako osećam? Zašto sada kad umirem nijedno od njih neće pozvati ili doći?

- Jer su odrasli u ljude drugačije od Vas, drugačije od Lene, drugačije od svega onoga što je Vaša porodica iako ste, dok ste bili pored njih, činili sve da to ne bude tako. Vi ste žena koja je morala da donese tešku odluku s kojom nije mogao da se nosi svako i da, platili ste skupu cenu ali niste loš čovek ili loša majka zbog toga jer su njih dvoje imali izbor

- Ti stvari postavljaš jednostavno i pravično kao jedna osoba koja mi je bila mnogo važna i koja mi mnogo nedostaje. Rekla sam ti prošlog puta, podsećaš na njega i ponekad se zapitam šta ako sam mogla drugačije?

-Još uvek imate priliku za to. Ako ste i Vi njemu barem upola toliko važni, neće odbiti bar da Vas vidi. Kažete da podsećam na njega, ja ne bih mogla da odbijem nekoga kome sam važna ma koliko ljuta bila, naročito u ovakvom trenutku

- Mlada si, shvatićeš neke stvari tek kad dođeš u moje godine ali ti dajem za pravo samo zbog toga što ja više nemam šta da izgubim. Bolje je da u smrt odem pokušavajući da makar prema njemu ispravim neke nepravde nego da se kajem što nisam pokušala - dah koji je kraćao sa svakom izgovorenom rečenicom me je naterao da joj odem po vodu i otvorim prozor, iščekujući da joj se boja vrati u lice - Sedi, dobro sam, ponekad me zaguši na kratko ali prođe brzo, vidiš

- Možda treba da odmarate, zamaram Vas a niste odmorili ni od šetnje s Božicom. Bolje je da krenem

- Đurđina, sedi još

- Svakako moram da idem, zadržala sam se a i treba da odmarate, trebaće Vam snage da ispravljate nepravde

- Onda te očekujem sledeće nedelje

-Naravno. Pozdravite Lenu i Damjana i čuvajte se. Doviđenja! - rekla sam znajući da je čuo svaku od reči izgovorenih na vratima tesnog predsoblja. Ovog puta, iz njene zgrade sam izašla zamišljenija jer je teškoj situaciji na težini dodavao i Damjan. Premda sam se lomila da li da ponovo posetim Ružu, nisam imala prava da bolesnoj ženi uskratim posete zbog naših sebičnih računa iz prošlosti. Neke stvari dolaze samo da bi pokazale da je bolje što su prošle a naš susret pokazao je da sve ono što nas je jednom spajalo sada može silovito razdvajati jer smo se jednom slični Damjan i ja razvili u različite ljude. Možda je sve to važan deo mog života ali je to očigledno važan deo nečega uspavanog što ne treba buditi iz sna