SUDBINE 🔚

JELENA

Doci u nepoznati grad i poceti sve ispocetka uopste nije lako.
Nedelju dana sam lutala ulicama ne bi li nasla neki pristojni stan gdje bi mogli da odsedamo.Odseli smo u jedan jeftiniji hotel da ne bi bacali pare bespotrebno jer ko zna kada cu naci posao.
Sedmog dana sam vidjela oglas da se izdaje jedna mala kucica.Oglas je bio stariji ali mozda mi se posreci.
Okrenula sam broj i cekala.

-Halo-javio se stariji zenski glas sa druge strane.

-Halo,dobar dan na telefon Jelena.
Zovem u vezi oglasa da izdajete kucicu.-kazem pa stanem.

-Jooj duso ,dali smo je u oglas pre dve godine .Jos uvjek nije izdata.

-Jel mogu da dodjem da je vidim?-pitam i nadam se da me nece odbiti.

-Moze duso,ako ti odgovara posle podne.Ali samo da znas kucica ne izgleda sada kao na slikama dve godine niko nije zalazio tamo.Dodji vidi je pa ako ti se svidi dogovoricemo se.- kaze zena umiljato.

-U redu ,vidimo se u podne- poklopim telefon pa uzdahnem.Koliko lose moze da bude ?Kucica je ljepa i ljepo je sredjena sa sve sto je potrebno.Ma bice sve u redu .

Negde oko podne stignem na adresu.
Ulica je mirna .U blizini ima skolu sto je dobro jer za dva mjeseca Mina krece opet u skoli i bice mi lakse.Okrenem se oko sebe i vidim nesto nalik kucice koju sam vidjela na oglasu.

-Dobar dan duso.- kaze neko iza mene.

Okrenem se i vidim stariju zenu oko sezdeset godina sa kljuceve u rukama.

-Dobar dan ,ja sam Jelena

-Pretpostavila sam ,ja sam teta Rada.

-Drago mi je teta Rado.

-Jesi li jos uvjek zainteresesirana da vidis kucicu?-pita me jer je primjetila moj pogled.

-Vidjecu je ,nemoze biti gore od ovoga zar ne?pitam i sebe i nju.

Uhvatim Minu za ruku i krenemo u nutra.
Dvoriste ima oko sto kvadrata ali je zapusteno sa uraslu trevu,ispale suhe grane ali moze da se sredi.
Jesam li rekla da nemoze da bude gore?Epa prevarila sam se .Svuda je prasine ,pajazine sa svih strana,prozori isprljani ...
Treba ce mi najmanje deset dana da je sredim a to znaci jos deset dana u hotelu.Smusim se a zena primeti pa kaze.

-To je bila moja kucica,Ja i moj muz smo zivjeli ovdje.Nisam htjela da odem odavde ali kada je moj muz umro deca su me uzela kod sebe.Prvu godinu sam dolazila svremena na vrjeme ali kasnije sam prestala.Jeste zapustena ali ukoliko je sredis imacete  lep krov nad glavom.Nisam te pitala sa kime cete zivjeti?-kaze naposljetku.

- Samo nas dve- jedva kazem jer od prizora mi se grlo osusilo.

-Nemam ko da saljem da je cisti ,a i boli me sto propada ovako malo po malo.Uzmi je ,sredi je i ocisti i mozete da sjedite sljedjecu godinu dana bez kirije-oci mi postanu velike kao farovi.

-Teta Rado nemoze.....

-Kucica je moja i ja kazem da moze a i ovo je lepo i mirno mesto i sve vam je na dohvat ruke brzo cete se navici.Ajde uzmite kljuceve i sedite mi uz zdaravje.- rasplakacu se majke mi.

-Hvala vam puno teta Rado,zaista vam hvala - zagrlim ovu zenu od srca.

-Nema na cemu duso ,hajde do vidjenja .-i samo tako zena ode a ja i Mina ostanemo da se gledamo u cudu.

-Mama hocemo li sada zivjeti ovdje.-pita moja lutkica.

-Hocemo sreco mamina ,od danas ja i ti stvaramo lepse i bolje uspomene .Od danas krecemo u novi zivot - kazem a ona pocne da skakuce od srece.

Kucica ima dve manje spavace sobe ,jedno kupatilo i veci dnevni boravak sa kuhinjom.Jednu sobu cu urediti za Minu .Bice to njen kurak.

Ona je mala ali sve zna.Dok je ovako gledam izgleda veselo ali znam da po glavi ima bezbrij bubica.Znam to jer prepoznajem simptome,ja sam deciji psiholog.Zato sam i odlucila da odemo u drugi grad.Tamo bi je kad tad nesto potsetilo na proslost ovde je sve novo .Nateracu je da zaboravi na sve lose i ruzne stvari .

Osvrnem se pa kazem samu sebi
-Pokreni se Jelena vreme je za akciju.